5.1.16

Circle


2015.
scenario i režija: Aaron Hann, Mario Miscione
uloge: ensemble cast

Ima takvih filmova koji se niotkuda pojave u konverzaciji u određenim krugovima i gotovo naslepo postaju “hot shit” koji prosto morate pogledati. Ništa novo, tako su isplivavali razni neki projektići, možda čak i sistemski podržani marketingom i prerastali u serije. Setim se svoje tinejdžerske dobi i kako su svi živi otkidali na Cube, a ako biste me sada pitali, ne bih se setio apsolutno ničega iz filma. Dobro, istini za volju, meni se ni tada nije uvukao pod kožu, ali mogu se kladiti da ni sećanje onih koji su bili fanovi nije ništa bolje od mog.
Bilo kako bilo, Circle je Cube za 2015. godinu. Ne da su slični filmovi, ali slične su okolnosti, sličan je odijum određene žanrovske publike i mogu pretpostaviti da su slične i namere. Zapravo, ako ćemo etiketirati, ovo nije toliko “šoker” kao Cube, nego se pre može ugurati u distopične “game show” filmove gde je science fiction samo pozadina izabrana radi lakše i jeftinije produkcije (skoro ceo film zauzima jedna jedina scena, crna prostorija sa ljudima unutra i nešto jeftinih efekata). Opet, za razliku od, recimo, dva izvikana artsy “game show” filma, tajlandskog 13: Game of Death i francusko-gruzijskog 13 Tzameti, Circle je samo pretenciozan. Ne baš intrigantan i alegoričan kakvim se želi predstaviti.
Pravila igre su jednostavna: 50 ljudi koji se međusobno poznaju su postavljeni u koncentrične krugove u sobi. U centru je mašina, neka vrsta brojača koji se vrti svakih 2 minuta. Kad vreme istekne onaj koji je izglasan (učesnici stiskaju pesnicu kad strelica dođe na određenu osobu), biva spržen. Onaj ko dodirne drugog učesnika biva spržen. Onaj ko napusti svoje mesto biva spržen. Kada više njih imaju jednako glasova, proces se ponavlja. Kada stanje ostane isto, svi bivaju sprženi. Ne može se glasati za sebe, ali se može izaći iz kruga i na taj način se žrtvovati zaopšte dobro. Dogovori su mogući, ali je vreme ograničeno...
Ljudi su skupljeni naizgled nasumično, ali u pitanju je relativno šarolik skup koji pokriva sve relevantne društvene grupe: belce i manjine, mlade i stare, straight i gay, muške i ženske, konzervativce i liberale, bogate i siromašne, obrazovane i neobrazovane, same i venčane, glasne i tihe, pametnjakoviće i povučene... To je prilika za debatu po raznim pitanjima i raspravu čiji život vredi više...
Nije ovde problem u jednostavnoj premisi, to je samo po sebi dobra stvar, pre svega za ekonomiku scenarija jer nema potrebe za dugačkom ekspozicijom. Problem je u tome kako to izvesti. A Aaron Hann i Mario Miscione to izvode na najgori, najpovršniji i najbanalniji način. Sa tako ograničenim vremenom između “rundi” ne samo da ne stižemo da uvidimo jalovost takve pervertirane (neposredne) demokratije koja je svedena na puko glasanje, bez ikakvih moralnih vrednosti (gde je sve isto i gde sve može) i na ljigave sofizme nekih od učesnika, nego ne uspevamo niti da se upoznamo sa likovima. O većini ne saznamo ništa, tek neki imaju šansu da izlože svoj “background” i svoje stavove, a tek retki da se predstave imenom.
U takvoj situaciji ne očekujte nikakvu dubinu. Dovraga, ne očekujte ništa dalje od površine. Ne očekujte čak ni da ćete prepoznati glumce, možda tek neke od njih, iz TV serija ili iz B-filmova poput nekog već Saw nastavka. Circle ima priliku na kraju da se iskupi ili makar objasni za to što smo 80-ak minuta gledali ljude kako se prejebavaju u crnoj prostoriji, ali ni to ne postiže. Objašnjenje je tupavo i prigodno, prvo koje pada na pamet i koje se već pominje ranije u filmu. Circle je film za ljude na koje nije teško ostaviti utisak. Za ostale, čisto gubljenje vremena.