26.1.16

Landmine Goes Click


2015.
režija: Levan Bakhia
scenario: Levan Bakhia, Adrian Colussi, Lloyd S. Wagner
uloge: Sterling Knight, Spencer Locke, Kote Tolordava, Dean Geyer, Helen Nelson, Nana Kiknadze

Iz Gruzije nam obično dolaze art filmovi, usporeni, socijalno osvešteni, miljenici ozbiljnih festivala. Takva je tradicija i takva je gruzijska škola verovatno bila i ranije, pre festivalskog “booma” koji je usledio. Znači li to da je tamo nemoguće ili makar izuzetno otežano snimiti žanrovski film? Možda od državnih sredstava, sa privatnima vlasnik ima potpunu diskreciju. A kad neko radi sa globalnom publikom u mislima, sa stranim glumcima i na globalno razumljivom engleskom jeziku, onda tako nešto može biti čak i profitabilno.
Levan Bakhia u Gruziji radi otprilike ono što Milan Todorović radi u Srbiji. Obojica snimaju zapravo B-filmove žanrovskog usmerenja koji gravitiraju hororu, ciljana publika su im Fantastic festivali i globalno video-tržište, a po potrebi uskaču i kao producenti stranim produkcijama na domaćem terenu. Sudeći po tempu izlazaka filmova i po tome da su sledeći već najavljeni, čini se da im sasvim fino ide i možemo im samo poželeti sreću. Naravno, ostaje pitanje kakvi su to filmovi zapravo, i na njega je moguće odgovoriti tek ako svaki film uzmemo za sebe, ali kakvi god bili, takvi filmovi su neophodni za industriju u nastajanju.
Landmine Goes Click zapravo ima intrigantnu premisu od koje se može složiti film koji svoj hendikep prostorne ograničenosti okreće u svoju korist. Troje američkih turista, budući bračni par, Alicia (Locke) i Daniel (Geyer), i njihov najbolji drugar i budući kum Chris (Knight) se pentraju po planinama u Gruziji na jednom od onih tipično američkih “soul-searching” putovanja. Međutim, jednog jutra prilikom slikanja kumašin Chris uspeva da stane na nagaznu minu. Ako se pomeri, eksplodiraće...
Naravno, nagazne mine nisu čudna pojava u zemlji koju su nedavno pogazili ruski tenkovi, ali baš na planinskim šetnicama se ne čine verovatnim. Naravno, u pitanju je nešto drugo, a Chris i Alicia moraju da nađu pomoć (nema signala na telefonu) ili da se nekako, kako god, sami izvuku iz nevolje. Ispostaviće se da im je nagazna mina samo jedan od problema kada naiđe Ilya (Tolordava), slučajni prolaznik naoružan lovačkom puškom i opasnim psom čije se ponašanje može opisati kao u najmanju ruku sociopatsko...
Naravno, kad imamo toliko standarda na jednom mestu, film teško može biti ne znam kako impozantan. Čak teško može biti dobar. Ovde su tu američki turisti, neka daleka zemlja, lokalci, odnosno lokalac loših namera i vrlo čudnih stavova i eksploatacija. Jedino što je novo je nagazna mina, ali ona je u centru pažnje samo u prvo vreme, a do polovine filma i bukvalno nestaje iz priče koja se od polovine razvija u osvetu sa obrnutim ulogama.
Landmine Goes Click nije dobar film i to nam je jasno od samog početka. Uvod se toliko razvlači da postaje teško sakriti da je materijala zapravo malo. Razvlačenje se dalje nastavlja, vrlo jednostavne poente se prenose na očekivani “paint by numbers” način i bez nekog naročitog efekta, a za film sa zapravo užasno malo “mesa” ovaj traje preko 100 minuta, sačinjenih uglavnom od ispraznih dijaloga.
Ono što mu apsolutno ruši svaki kredibilitet je to što osvetnička priča potpuno degradira protagonistu. Landmine Goes Click tako postaje primer čiste mizoginije i eksploatacije, bez naročite poente. Međutim, i tako loši filmovi za koje mi je drago da sam ih fulao na festivalu (igrao na Grossmannu) su od izuzetne važnosti za industriju u povojima.