11.1.16

Narodni heroj Ljiljan Vidić

kritika originalno objavljena na: monitor.hr


2015
režija: Ivan-Goran Vitez
scenario: Zoran Lazić
uloge: Kristijan Jaić, Tena Jeić Gajski, Stjepan Perić, Ljubiša Savanović, Ivan Đuričić, Stojan Matavulj, Drago Despot, Dražen Čuček, Dražen Kuhn, Živko Anočić

Šta možemo očekivati od filma koji se reklamira kao “prva partizanska komedija” u doba kada je od partizana i njihove borbe prošlo 70 godina, a od perioda kada su se partizanski filmovi snimali barem 30? Šta kad uz to vidimo da je u pitanju hrvatsko-srpska koprodukcija podržana od strane Eurimages fonda koji forsira politički korektne filmove koji “ne talasaju”. Čak i ta tvrdnja o partizanskoj komediji ne stoji ako se malo raširi kontekst (bivalo je toga u Jugoslaviji), ali Narodni heroj Ljiljan Vidić je svejedno svež i potreban film. Da stvar bude još čudnija, čak i izuzetno aktuelan u današnjoj Hrvatskoj, a i šire.
Na stranu to što je hrvatsko društvo opterećeno pitanjima nekoliko decenija starim i što još uvek ne postoji konsenzus ko je taj Drugi svetski rat dobio i zašto (drugačije i nije moglo biti, moralno i faktički), nego je taj diskurs podgrejan u ratovima 90-ih i još uvek sveprisutan. Od političkih manipulacija koje bi morale biti kažnjive zakonom, pa do svakodnevnih razgovora običnih ljudi, a ne samo dokonih kafanskih filozofa. Vrednost Vitezovog ne leži u tome što revitalizira stari žanr, koliko što kroz njega govori o onome što imamo danas na jedan uvrnut i parodičan način i pritom nikom ne ostaje dužan.
Čitanje opisa i novinskih napisa nas neće pripremiti niti na početak filma. “Setting” je uistinu nalik na partizanske filmove, NDH, ustaše, četnici, partizani, Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić, Tito, Pavelić, pa čak i Hitler, ali već prva scena u kojoj mladi seoski pesnik Ljiljan (debitant Kristijan Jaić) recituje svoju najnoviju pesmu neočekivano skreće u domen trasha, koji će se periodično javljati kroz ceo film. Ne samo u detaljima, već će dominirati pojedinim scenama i za sobom ostavljati štoseve koji su ponekad simpatično debilni, a ponekad promišljeni, elaborirani, izgrađeni i naplaćeni. U takvoj inflaciji štoseva, kada su najrazličitije strelice odapete na sve strane, neki od njih ostaju nepovezani, ne baš najpotrebniji i njihova izrada ponekad čak guši ritam filma, pa nam se ponekad čini da gledamo sitcom i da su oni sami sebi cilj. Međutim, oni uspeli (većina) su svakako dovoljni za iskupljenje, a Lazić i Vitez uspevaju da izvedu i izuzetno pametan i subverzivan “running joke” sa nemotiviranim streljanjima u drugom ili trećem planu.
Strukturno, film teče pravolinijski i podeljen u poglavlja kroz koja pratimo uspon našeg prostodušnog i naivnog seoskog pesnika i njegovog partizanskog društva do konačne bitke. On igrom slučaja biva zarobljen od strane četnika, pa spasen od strane partizana kojima se, pun ideala, priključuje u ratnim akcijama. Naravno, Ljiljan je naša ulazna tačka, ali je ostatak družine zanimljiviji od njega i na tekstualnom, a naročito na kontekstualnom nivou. Mišo (Perić) je oportuni ljigavac, Salko (Savanović) prostodušni i pomalo agresivni Bosanac, Okac (Đuričić) tipičan štreberski tip, a tu je i lepa Vesna (Jeić Gajski), partizanska varijacija na temu “fatalke” sa tajnom i planom. Kad ostatak njihove čete predvođen komandantom Strujom (Matavulj) izgine, oni će smisliti hrabri plan da pobedom na “talent showu” Čimbenik X osiguraju pozivnice na domjenak kod Pavelića (Čuček) i tamo ostvare konačnu pobedu u ratu koji im ne ide najbolje.
Asocijacija na Tarantina i Inglorious Basterds je svakako tu, ali Narodni heroj Ljiljan Vidić nije tek kopija. Moram priznati da sam bio skeptičan, jer u ovakvom konceptu sa gomilom istorijskih ličnosti iz sfera politike i kulture svašta može poći po zlu, pogotovo kada se kroz njih, aktere jednog drugog vremena, govori o današnjem. To su stvari koje će mnogi probati, ali niti će o njima dobro razmisliti, niti povući prave paralele, pa ostaje mogućnost da u takvim parodijama ne bude ničega osim malo jeftinog smeha.
Možda se većim delom Narodni heroj Ljiljan Vidić čini kao nekakva trash ekstravaganca, ali jednostavna priča iz jeftinih romana se sjajno uklapa sa kontekstom Hrvatske danas preobučene u NDH 40-ih. Finansijski savetnik krvopija nudi svoje usluge pri pridobivanju subvencija Trećeg Reicha za poljoprivredu, takmičarski show, trgovački centri sa nemačkim radnjama i nemačkom robom, hipsteri iznad banalnih stvari kakve su politika i rat, indisponirani intelektualci koji govore “krležijanskim” jezikom, četnici koji imaju "out of character" komentare na svoju ulogu, ustaše čiji je govor kombinacija NDH-zijskog i nepismenog u stilu internetskih fašista, Tito kao pećinski bonvivan i "self-help guru", referenca na Tuđmana i još dosta toga. Za pretpostaviti je da su neke od tih stvari u izmenjenom obliku referentne na onovremene ličnosti i događaje, ali je znakovito i zabrinjavajuće koliko to korespondira sa današnjim trenutkom i uverenjem da ideološka “utakmica” još nije gotova i da će njen rezultat značiti nešto.
Da ne bih zvučao pesimistično, utešno je to što se barem možemo slatko izezati na tu temu. Generalno nema ničeg lošeg u zezanju, čak i kad nam je samo to dostupno u relativno ozbiljnoj situaciji. Narodni heroj Ljiljan Vidić je legitiman primer kako se na tu temu zezati. Možda se većini neće svideti ono što ima za reći (jer govori neprijatnu istinu) i kako to govori (jer to čini kroz uvrnuti, nesputani, politički nekorektni i često apsurdni trash), možda će humor biti suviše specifičan, ali to ne znači da nije lekovito gledati ga. Možda i više nego jednom.