28.1.16

Deathgasm


2015.
scenario i režija: Jason Lei Howden
uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.
Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.
Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.
Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...
Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.
Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.