30.1.16

45 Years

kritika  originalno objavljena  na FAK-u
2015.
scenario i režija: Andrew Haigh (prema kratkoj priči Davida Constantina)
uloge: Charlotte Rampling, Tom Courtenay

Za vezu ili brak je ljubav otprilike isto što i talenat za bavljenje sportom ili umetnošću: onaj sastojak koji je neophodan da bi to bilo moguće, ali ipak ne može da stoji sam. Ono drugo što je neophodno je rešenost, posvećenost, pamet i vrlo uporan rad. Opet, za razliku od karijere u sportu ili umetnosti, ne postoji ona jedna tačka bez povratka kada možemo reći: “To je to, šta sam uradio, uradio sam” i završiti karijeru ili živeti od stare slave. Na našim vezama radimo dok smo živi.
Naši junaci su bračni par Mercer, učiteljica Kate (Rampling) i fabrički poslovođa Geoff (Courtenay), oboje u penziji, bez dece, sa psom i idiličnom kućicom malo van grada. Film ih prati kako se spremaju da proslave 45. godišnjicu braka, kroz šest dana priprema. Cifra od 45 jeste malo “ćoškasta”, ali je za 40. godišnjicu Geoff bio ozbiljno bolestan, a 50. se u tim godinama čini kao neizvesna budućnost, daleka otprilike koliko je meni bila 2015. godina kada sam prvi put gledao Back to The Future. Iako se čini da ih u njihovom idiličnom životu može omesti samo smrt, vratimo se na pasus iznad: veze su konstantan rad i šest dana je sasvim dovoljno da se uništi ono što je stvarano 45 godina.

Sve počinje sa pismom iz Švicarske. “Našli su moju Katyu”, kaže Geoff, misleći na svoju curu od pre 50 godina koja je stradala u planinarskoj nesreći i ostala zamrznuta u glečeru, večito mlada, lepa i netaknuta, onako kako je se on seća. Kate je isprva spremna da pruži mužu podršku, ipak taj događaj nema ništa s njom i datira od pre nego što su se upoznali, a i borba sa takvim duhom nema smisla. Uostalom, nije li nas popularna psihologija učila da novim ljubavima ne govorimo o prošlim? Nemam pojma zašto, valjda nije pristojno, a može i preplašiti partnera u ranoj fazi.
Zapravo, tu je prisvojna zamenica “moja” najmanji od svih problema, svi mi imamo život pre naših sadašnjih partnera i ponekad nam taj život odnese nekog ko nam je bio bitan. Mi imamo prava na svoja sećanja i svoje uspomene. Problem je, međutim, u tome kako se Geoff počinje ponašati (cigarete, osamljivanje, podgrejani interes za Kierkegarda i sasvim novi za klimatske promene, kao i nedostatak istog za druženje u bilo kom obliku) i o čemu razmišlja veći deo dana i na koji način, a o čemu ne, a morao bi. Što se Kate tiče, borba sa duhom pokojnice je možda besmislena i uzaludna, ali ni u kom slučaju nije bez posledica. Naš ego može podneti samo toliko.
Nekadašnji asistent montaže, Andrew Haigh je kao reditelj pažnju na sebe skrenuo sa gay filmom Weekend (2011), jednom iskrenom, beskompromisnom i neobičnom ljubavnom pričom. Opet, postavlja se pitanje može li relativno mlad čovek i autor samo dva dugometražna filma na najbolji način shvatiti problematiku ljubavi i uspomena u starosti. 45 Years je umetnički izuzetno ambiciozan, u izvedbi siguran i potpuno uspeo film.
Više od toga, ovde imamo razmatranje pojma vremena kroz dve oponirajuće ljubavi, koje su obe istovremeno i “mlade” i “stare”, svaka na svoj suprotan način. Nije Katya bez razloga ostala zamrznuta i večito mlada, kao što ni Kate nije slučajno ostarila. Geoffova ljubav prema Katyi je mlada zato što je on tad bio mlad, a stara zato što je naprosto u prošlosti, iako se proteže do sadašnjosti. Ljubav prema Kate je stara jer su ostarili zajedno, a opet mlada jer je sveža i još uvek traje. Vreme je istovremeno apsolutno i relativno, utiče na jedan način na ceo svet, a na potpuno drugi na naše privatne živote.
U tom smislu su izuzetno važni izbor glumaca i detalja vezanih za likove i njihov zajednički život. Haigh tako ubacuje muziku njihove mladosti, iz 60-ih pre hippie pokreta i kroz dijaloge svojih protagonista diskretno slika kako se vreme promenilo i kako su se oni promenili s vremenom. U tom smislu izbor ikona pobunjeničkog duha i seksualnog oslobađanja iz 60-ih i 70-ih nije nimalo slučajan, a prilika da ih vidimo ostarele je neprocenjivo vredna. Ljubavi su možda Geoffove i Tom Courtenay ga odlično portretira u svojim staračkim reminiscencijama i pitanjima šta bi bilo kad bi bilo, ali mi događaje pratimo uglavnom iz perspektive Kate i Charlotte Rampling hrabro i sa integritetom nosi nemalu emotivnu težinu filma. Ona nijansirano i nimalo patetično igra ulogu žene čiji se život polako rastače pred očima, a ona ima vrlo ograničene mogućnosti da uradi nešto po tom pitanju.
Film je možda Haighov i njegov pametni scenario i diskretna režija kompetentno zaokružuju temu, ali su i glumci svakako zaslužni za to da ne možemo odvojiti oči od ekrana. Charlotte Rampling je dobila nominaciju za Oscara, Tomu Courtenayu je ona bez nekog posebnog razloga izmakla. Svejedno, zbog slojevite priče i situacije koja tera na razmišljanje i zbog njih dvoje, 45 Years je obavezna filmska lektira.