15.1.16

Z for Zachariah


2015.
režija: Craig Zobel
scenario: Nissar Modi (po romanu Roberta O'Briena)
uloge: Margot Robbie, Chiwetel Ejiofor, Chris Pine

Mom hladnom i racionalnom mozgu je poprilično nepojmljiva mogućnost apokalipse. Prošlo je 70 godina od pronalaska i “beta-testiranja” nuklearne bombe na živom uzorku i ta dva testa su za sada (a čini se i zauvek) jedina. To najmoćnije oružje koje može uništiti ljudsku vrstu ili makar civilizaciju pokazalo se kao sjajna stvar za pretnju koja ne treba i neće biti realizovana jer je previše toga na kocki. Ljudi su nastavili da se ubijaju konvencionalnijim putem koji im dozvoljava da se namnože na sada već preko 7 milijardi jedinki. Dobro, ne mora da bude bomba. Imali smo dve ozbiljne havarije mirnodopskih nuklearnih postrojenja, opet bez apokalipse.
Šta ako se ne uništimo sami, nego nam to učini Kosmos, prema kojem smo samo prašina? Ništa, ako do toga dođe, nećemo ništa ni znati pre nego što se to dogodi i verovatno ćemo nestati svi u istom trenutku, kao što se to dogodilo drugim dominantnim vrstama. Jednostavno rečeno, neće biti nikoga da ispriča priču. Ali neki ljudi ne samo da u to veruju, nego se neki boje, a neki infantilno priželjkuju. Piše u Bibliji (piše svašta tamo). U stvari, ne mora ni da bude apokalipsa, takva biblijska. Neka bude slom društva i ekonomije (samo se vi nadajte), neka bude najezda divljaka (kojih?), neka bude slom tehnologije (iako ona ide samo unapred, ili možda stagnira u nekom ograničenom periodu), neka bude novi svetski rat, neka bude štagod. Problem je u što to nije samo igra za mozak nekog “what if” tipa, nego su se iz toga razvile čitave alternativne kulture prodavaca magle i izbezumljenih vernika.
Bilo kako bilo, šta posle? Post-apokalipsu uglavnom slikamo na isti ili makar sličan način: raspad, razvaline, deformirani podsetnici na bolja vremena, poneka funkcionalna relikvija koja možda nečemu i služi, borba za preživljavanje ili nepodnošljivi teret samoće. Šta ako neki pojedinac i zajednica žele očuvati ili obnoviti tekovine civilizacije, od temelja (stanovanje, voda, hrana, higijena) naviše (tehnologija, komfor, nauka, kultura)? Iako to nije centralno pitanje filma, Z for Zachariah zaslužuje priznanje kao jedno od retkih dela koje na apokalipsu ne gleda kao na apsolutni kraj svega i to je jasno od prvog kadra u prirodi: ona izgleda onako kako je pamtimo, ona se obnovila. Još bolje od toga, ako uzmemo u obzir da su u pitanju novozelandske lokacije usnimljene kamerom Tima Orra.
Ta priroda okružuje dom u idiličnoj dolini u kojoj živi Ann (Robbie). Ona radi u kući, u polju, lovi sitne životinje u šumi i ide do grada po neke relikvije starog sveta (katastrofa je nuklearne prirode i ubila je većinu ljudi, ne precizira se kako), slatkiše i knjige, puno knjiga. Ann je vernica, pastorova kći, i veruje da ju je sam Bog spasio.
Verovatnija istina je ono što će joj, jednom kada ga nađe bolesnog i na izmaku snaga, reći John (Ejiofor), nekada naučnik, sada jedan od retkih preživelih. Po njegovom mišljenju, dolinu je od radijacije štitio njen geografski položaj i okruženje visokih planina. Njih dvoje će ubrzo uspostaviti partnerski odnos: Ann ima dom, a John dovoljno tehničkog znanja da popravi i unapredi šta treba, kao i sposobnost strateškog planiranja šta i kako dalje. Razlika između njih dvoje je u godinama, rasi (izmenjeno u odnosu na roman) i svetonazoru (nauka vs. religija), a potonje će biti jedina tačka rasprave. (John želi da rastavi crkvu njenog oca i materijal iskoristi za izgradnju male hidro-elektrane koja bi snabdevala imanje strujom neophodnom za zamrzivač i posledično preživljavanje.) Drugačije, Ann je spremna da produži vrstu, a John je svestan da za to verovatno ima vremena na pretek.
E, sad, kako duo-drame i filozofske rasprave “ima boga, nema boga” možda mogu proći u knjizi, a na filmu, ma koliko komoran i ne-događajan bio baš i ne (osim u veoma izuzetnim pojavama kao što je to My Dinner With Andre), scenarista Nissar Modi i reditelj Craig Zobel (Compliance, Great Wall of Sound) uvode treći lik i malo dramskog sukoba. On je Caleb (Pine), bivši rudar iz relativno bliske okoline, zgodan, mlađi od Johna i svetonazorski blizak Ann. I eto nam potencijalno fatalnog ljubavnog trougla...
Z for Zachariah je u tom smislu relativno suptilan i relativno pametno složen film. Neće tu biti ispoljavanja jakih emocija, plamena strasti i ljubomore. Čak je i pitanje rase sekundarno i suptilno pomenuto u jednoj, polu-šaljivoj replici. Ulozi su tu ipak mnogo veći: “menage-a-trois” sa finom, religioznom devojkom nije opcija, a muškarci su suviše ponosni da bi bilo koji od njih bio “treći točak”, ma koliko to značilo novi početak i uspostavu nove zajednice. Jednostavno rečeno, ostanak sa Ann znači verovatno preživljavanje, a odlazak istraživanje i skoro sigurnu smrt u još uvek ozračenoj okolini...
Film je suptilan i u izražavanju svoje verujuće, ne nužno religiozne poente. Naslov govori u tom pravcu i to ćemo shvatiti kad vidimo dečiju knjigu koju Ann čita: A Is for Adam. Po toj abecednoj i biblijskoj logici, iako se nijedan od likova ne zove Zachariah, obojica muškaraca pretenduju da budu Zachariah, poslednji čovek. Uostalom, i podela likova i “setting” relativnog raja na sjebanoj Zemlji nedvosmisleno referiraju na Knjigu Postanja.
Ovakve komorne drame, naročito ako u njima nema nekih intenzivnih događaja, jako zavise od glumačkih ostvarenja, odnosno od balansa u iskazivanju kompleksnih emocija. Trojac koji vidimo na ekranu je apsolutno dorastao zadatku. Chris Pine donosi šarm i izdržljivost, Chiwetel Ejiofor integritet i osećaj za nijanse, a Margot Robbie je apsolutno predivna, prava je zvezda filma i razvija se u vrlo dobru glumicu. Jedina zamerka se može odnositi na njen akcenat (radnja je smeštena na američki Jug) koji je za nijansu prenaglašen.
No, to je minorna stvar u inače odličnom glumačkom ostvarenju koje drži pražnju. Problem je negde drugde. Craig Zobel se toliko držao detalja u odnosu između likova i njihovoj međusobnoj komunikaciji, ali je zaboravio na osnovnu logiku kada se radi o svetu. Sve i da prihvatimo apokalipsu (što i ne bismo, to je filmski standard koji utire put metaforama), stvari idu malo teže kad je reč o detaljima. Zvuči banalno, ali sve troje likova su previše uređeni i čisti (kao i njihova odeća) za nekoga ko je preživeo ko zna koliko vremena, najmanje jednu zimu, od apokalipse. Isto se odnosi i na kuću koja deluje kao iz prospekta za skupi seoski turizam. Zbog takvih detalja i pored dobrih namera Z for Zachariah deluje malo lenjo i “fake”, što nije dobro uz generalnu ne-događajnost i česte, pomalo naporne religijske reference.