24.1.16

Victoria

kritika  originalno objavljena na FAK-u
2015.
režija: Sebastian Schipper
scenario: Sebastian Schipper, Olivia Neergaard-Holm, Eike Frederik Schultz
uloge: Laia Costa, Frederick Lau, Franz Rogowski, Burak Yigit, Max Mauff

Victoria je film koji je premijeru imao na prošlogodišnjem Berlinalu, gde je postao hit među određenom kritikom i publikom i pobrao tri nagrade (dve lokalnijeg karaktera i Srebrnog Medveda za kameru). Uspešna festivalski ciklus je zaključen sa relativno širokom distribucijom, dosta nemačkih nacionalnih nagrada i nekoliko nominacija za nagrade EFA (Evropske Filmske Akademije). Međutim, Victoria nije samo “festival darling”, nego i punokrvni filmski eksperiment o kojem će se još dugo pričati.

 Naime, Victoria je film koji se odvija u stvarnom vremenu, jedne noći na zoru u Berlinu i koji je snimljen u jednom kadru, ali zaista. Nema laži, nema prevare, to što vidimo, to je i snimljeno, iz nekoliko puta, bez skrivenih rezova u zgodnim trenucima kao Hitchcockov Rope ili još uvek aktuelni “oscarovac” Birdman. Opet, nije nezamislivo i nemoguće snimiti film u jednom kadru kada je u pitanju nešto kao Russian Ark, dokumentarac koji elegantno simulira šetnju po muzeju, ali na taj način snimiti akcioni film – to je već poduhvat. Možda je sam sebi svrha, ali svejedno...
Victoria zbog toga zaslužuje priznanje kao izuzetno napet film koji prolazi kroz nekoliko žanrova, glatko teče i naslućuje neprijatnost u bliskoj budućnosti, te kao film koji sjajno koristi svoje unapred izabreane lokacije, gradske ulice, te Berlin sa svojim klubovima, ulicama, dragstorima, stambenim zgradama i njihovim krovovima postaje jedan od filmskih heroja. Pohvalu zaslužuje i direktor fotografije Sturla Brandth Grovlen koji pokazuje sjajnu kondiciju i koncentraciju za kadar u trajanju od bezmalo 140 minuta. Ne treba zaboraviti ni glumce čiji se rad uglavnom svodio na improvizaciju dijaloga, dok je scenario zadavao samo liniju kretanja po lokacijama i redosled ključnih postupaka.
 Osnovna priča se svodi na “devojku koja se sama vraća kući noću”, ali ona nema nikakve specijalne moći, a nije čak ni na domaćem terenu. Ona je Victoria, cura iz Madrida koja u Berlinu živi tek par meseci, radi u kafiću i ne zna nemački. Igra je apsolutno sjajno Laia Costa koju kamera voli i koja je u stanju da stane i ostane u centru pažnje. E, sad, njoj se na izlasku iz kluba uvaljuju četvorica momaka sumnjivog izgleda i ponašanja (u najmanju ruku su pijane barabe) i po svaku cenu žele da zableje sa njom. Iako je umorna i za nekoliko sati joj počinje smena, ona pristaje. Oni bleje na ulici i na krovu zgrade, puše travu i piju ukradeno piće, a između nje i jednog od njih, Sonnea (Lau), polako se krčka romansa nalik na Linklaterove Before filmove.
Tako bi to i bilo, naročito posle izuzetno emotivne scene u kafiću gde Victoria radi, da drugi od mladića, bivši robijaš Boxer (Rogowski) nema druge planove. On iz svojih zatvorskih dana duguje uslugu ili novčani ekvivalent jednom pravom gangsteru i te noći mora da plati. Zadatak je pljačka banke, trojica naoružanih plus šofer, a jedan od momaka se napio do beskorisnosti, pa je Victoria pozvana da ga “zameni”. Ona to prihvata, ali kako to obično biva kad amateri pljačkaju banku, cela akcija se izvrće naopako, možda samo zbog jednog detalja, a možda zbog činjenice da to nije posao za krimose sitnog zuba...
 Ono što se potencira kao najjača strana filma, snimanje u jednom kadru i njime uslovljen veoma okvirni scenario, ispostavlja se i kao najveće ograničenje. Boxer jedini ima fiksnu motivaciju, Sonne i Victoria međusobno uslovljenu, ostali ne baš. Suviše je tu neverovatnih stvari spakovanih u neverovatan splet okolnosti. Da li bi Victoria, za koju kasnije dobijamo potvrdu da ni u kom slučaju nije uličarka, nego fina cura kojoj je izmakla karijera pijanistkinje, našla išta privlačno u grupi baraba? Da li bi uopšte zablejala s njima? Da li bi bleju prekinula kada bi stvar postala ozbiljna? Da li ozbiljan gangster, kada već u pljačku šalje bilmeza koga zna iz zatvora, s njim šalje i njegove ortake, još veće bilmeze koji sigurno nemaju iskustva sa pljačkom banke? Da li bi prihvatio izmenu plana i potpuno nepoznatu curu, pritom strankinju, na mestu šofera? Da li bi iko pri zdravoj pameti, a da nije i sam kriminalac, pomislio da je pljačka banke baš dobro zezanje? Da li bi cura osetila takvu odgovornost prema klipanima sa kojima je popila jedno pivo i popušila jedan džoint da sa njima krene u takvu akciju? Čak je i vremenski okvir od nešto preko dva sata za toliku količinu pizdarija nerealan, čak i u gradu koji nikad ne spava, kao što je to Berlin.
Istini za volju, napetost dosta popravlja utisak, kao i tretman pojedinih detalja. Izbor muzike i njen tretman je sjajno sugestivan. Komunikacija među mladim glumcima je neusiljena i opuštena, a mehanizam nepoznavanja jezika se pokazao kao efikasan da momci Victoriju drže u mraku kad razgovaraju na ionako zeznutom berlinskom slengu. Solidno je izveden i spoj žanrova i filmskih motiva, ima tu i humora i ljubavne priče (ma kako neverovatne), i akcije i asocijacija na Linklaterove “travelogue” filmove.
Laia Costa je otkrovenje ovog filma, njena izvedba je besprekorna, od prve scene pomamnog plesa u klubu, preko neprijatnosti i opuštene bleje, do otvaranja u ponajboljoj sceni filma u kafiću i dalje preko nesigurnosti i straha do potpunog preuzimanja kontrole nad događajima. Ona je uz apsolutno fenomenalni rad kamere glavni razlog da se pogleda ovaj film.
 No, i pored svoje originalnosti, Victoria se čini kao filmski eksperiment koji je samom sebi cilj i koji će u budućnosti biti zanimljiv samo kao komad trivije, kao jedan od prvih, pionirskih, svakako ne i najboljih pokušaja. Schipper i ekipa su dokazali da su neke stvari moguće, ali me svejedno nisu ubedili da ih je trebalo raditi. Raskadriran i sa čvršćim scenarijem, Victoria bi bio potpuno drugačiji film, kraći, koncentriraniji, sređeniji i verovatno u konačnici i bolji, ali ne bi privukao ovoliko pažnje kao što je to učinio sa jednim prostim i u digitalno doba sasvim izvedivim trikom.