9.1.16

The Stanford Prison Experiment


2015.
režija: Kyle Patrick Alvarez
scenario: Tim Talbott
uloge: Billy Crudup, Michael Angarano, Ezra Miller, Logan Miller, Tye Sheridan, Johnny Simmons, Thomas Mann, Nelsan Ellis, Olivia Thrilby

Nešto više ne čujem o savremenim psihološkim eksperimentima kakve su radili Stanley Milgram i Philip Zimbardo koji su, igrom slučaja, prošle godine dobili “svoje” filmove, Milgram The Experimenter, a Zimbardo ovaj koji je pred nama. Možda je psihologija kao nauka otišla sa jedne strane u tupi akademizam, pa se eksperimentalno ispituju samo najbazičnije stvari poput pamćenja besmislenih slogova, a sa druge u trivijalizaciju, pa nema potrebe za eksperimentima. Ili je kultura sigurnosti i totalne kontrole (da se nikome niti slučajno ne prekrše neka prava) toliko uzela maha da su eksperimenti koji provociraju misli i propituju moral postali nemogući. Ili sam toliko van toga da u poplavi informacija ne nalazim one o relevantnim psihološkim istraživanjima.
Bilo kako bilo, deset godina nakon Milgramovog eksperimenta poslušnosti (sa navodnim elektrošokovima), Zimbardo je proveo svoj zatvorski eksperiment na Stanfordu koristeći kao uzorak 24 studenta dobrovoljca koji bi za učešće dobili dnevnicu od 15 dolara. Njih je podelio u dve grupe, zatvorenike i čuvare, preuredio podrum jedne zgrade na kampusu i posmatrao kako se oni u kratkom roku menjaju, kako se pravila tumače, kako se podređuju ili bune ako su zatvorenici i kako zloupotrebljavaju (fiktivnu) moć ako su čuvari. Zimbardo (Crudup) se čak aktivno uključio u eksperiment kao upravnik, doveo sveštenika, organizovao saslušanja za puštanje na slobodu i čak posetu. Neverovatno je kako su (skoro) svi uključeni u eksperiment brzo pristali na svoje uloge i kako je sranje brzo eskaliralo, pa je dvonedeljni eksperiment prekinut nakon samo 6 dana.
To je manje-više sve što se tiče priče iza toga, a filmski tretman je na tragu doku-drame i drži se Zimbardove knjige The Lucifer Effect. Sa detaljima neću gnjaviti, pogledajte sami ako mislite da imate stomak za to. Film je skoro sasvim fokusiran na proceduru i tok eksperimenta, na promene koje se dešavaju kod jednih i drugih ispitanika, ali i ispitivača, njegovih saradnika i njegovog “konsultanta za autentičnost”, pravog bivšeg robijaša (Ellis). Ima to svojih prednosti, scenarista i reditelj se ne mešaju i puštaju nas da sami donesemo zaključak.
Prvi nedostatak takvog pristupa je što nam sve to, iako eskalira iz scene u scenu (na primer čuvari, u prvoj smeni su malo nesnađeni u ostvarivanju autoriteta, u drugoj dobijamo “talentovanog” sadistu koji podiže nivo pritiska, a u trećoj tipa koji pokušava da dostigne njegove standarde, ali poseže za agresijom), ipak može držati pažnju samo neko vreme. Posle toga dobijamo dojam repetitivnosti i minimalnih varijacija na temu. Tako ni predviđeni klimaks nije baš klimaks, barem što se zatvorskog zapleta tiče.
Drugi problem sa tim je odsustvo šireg konteksta. Jedino Zimbarda upoznajemo u jednoj sceni sa devojkom, bivšom asistentkinjom (Thrilby), ostale imamo samo u funkciji eksperimenta. I što se samog eksperimenta tiče, o njemu ne dobijamo potpune podatke, da ga je naručila vojska za svoje zatvore i da ga je izdašno finansirala. Nešto će o novcu usput reći sam Zimbardo, kada okleva da eksperiment prekine ili ga vrati u definisane i ugovorene okvire. Ono malo konteksta koji uspevamo da uhvatimo iz komentara (roditelja u poseti koji se konformiraju “za dobro nauke”, kao u Milgramovom eksperimentu, ili sveštenika koji kaže da će bogatoj deci sa prestižnog univerziteta spoznaja teškog, zatvorskog života biti blagotvorna – je li to hrišćanski, op.a) ispostavljaju se kao značajnije i pronicljivije opservacije nego ono što vide Zimbardo i kolege. Na pravom tragu je i pitanje upućeno od strane jednog kolege: šta je nezavisna varijabla u eksperimentu, odnosno šta se ispituje i preko čega, jer onda ovo nije eksperiment, nego simulacija.
Ma koliko se film zapravo držao Zimbardovih beležaka i ma koliko se trudio da bude blizak dokumentarnom u prikazu samog eksperimenta, onaj dramski aspekt zahteva ne samo sukob, nego i negativca. Autor tu daje komentar pre svega na Zimbarda i njegovu upitnu etiku. Nije neka tajna da naučnik nije znao šta će otkriti kad je postavio simulaciju, i da je verovatno pomislio da je naleteo na zlatni rudnik, ali ne “kupujem” to da je bio toliko ne-etičan i zapravo manipulativan da dodaje ulje na vatru i rizikuje ozbiljne incidente, možda i smrtne slučajeve. Kako nisam čitao knjigu, nisam siguran koliko je on u svom pisanju i naknadnoj pameti (kasnije se, kao i Milgram, najviše bavio pitanjem autoriteta i njegove zloupotrebe) bio samokritičan da bi ga Talbott i Alvarez toliko ocrnili, a Billiju Crudupu uvalili vruć krompir od uloge antipatičnog, manipulativnog negativca kojeg je skoro nemoguće odigrati uverljivo i bez karikiranja.
Sa pozitivne strane, mlađa glumačka postava je izvrsna. Tu su u ulogama dvojice glasnijih zatvorenika Ezra Miller i Tye Sheridan, jedni od najboljih mladih glumaca koje Amerika ima, a pored njih i Thomas Mann (Me and Earl and the Dying Girl), Johnny Simmons i Logan Miller koji su sasvim solidni. Međutim, pravo otkrovenje filma je Michael Angarano u ulozi najupečatljivijeg čuvara, sadiste koji izvodi nesvesnu, ali skoro savršenu imitaciju Kapetana (Strother Martin) iz filma Cool Hand Luke. Od starijih, Nelson Ellis je odličan, dok su ostali uglavnom neprimetni.
Pozitivna strana je još i fotografija u službi očekivane zatvorske klaustrofobije pojačane time da je u pitanju improvizacija zatvora na još manje prostora i u za to neprimerenoj građevini. Fotografija, gluma i hladni, distancirani, gotovo naučni pristup eksperimentu su tu da nam što je preciznije moguće dočaraju njegov tok i to je odlično. Ali The Stanford Prison Experiment kao film ne nudi puno više od toga za dva sata vremena. Iskreno, pre bih pogledao dokumentarac na tu temu.