6.1.16

The Green Inferno


2013.
režija: Eli Roth
scenario: Eli Roth, Guillermo Amoedo
uloge: Lorenza Izzo, Ariel Levy, Ignacia Allamand, Richard Burgi, Matias Lopez

Kada čujete naslov i kada vam kažem da je Eli Roth snimio film u džungli koji se bazično radi o tome da grupa mladih Amerikanaca upadne u zamku kanibala, logično je da ćete pomisliti da je to prvi baja “torture porna” rešio da napravi posvetu prvom i najjezivijem “found footage” filmu ikada. Zapravo, i on je mislio da to radi, pa se potrudio da na odjavnu špicu utisne i direktnu posvetu Cannibal Holocaustu. Dobro, možda je to učinio i da izbegne veoma površne dušebrižničke optužbe za rasizam (jer u današnjem svetu političke korektnosti nije uopšte dozvoljeno portretirati divljake), a možda je njegova motivacija pragmatična u drugom smislu, da nam skrene misli sa toga da opet gledamo neki Hostel koji se bavi američkim i samo američkim strahovima, samo ovog puta smešten u džunglu.
Naravno, kad imamo preplašenu mulariju zgodnjikave moderne spoljašnjosti i divlje kanibale, pa uz to i Elija Rotha, znamo šta možemo očekivati: krv, klanje, rezanje udova, čupanje utrobe i autorovo sadističko zadovoljstvo. To ćemo i dobiti, ali to će biti relativno banalan i slabašan šok, jer smo sve to već videli, samo bolje. Veći je štos kako su i zašto oni dospeli tamo.
Ne, oni nisu radoznali turisti koji su sa kamerama došli na turističku lokaciju, niti su ponesrećeni putnici koji su u prašumu zalutali. Niti su oni nekakvi eksploatatori koje je zadesila zaslužena osveta. Naprotiv, oni su aktivisti, “tree-hugeri”, vegani, borci protiv korporacija rešeni da iz kandži velikog biznisa spasu netaknutu prašumu i pleme koje u njoj živi. Naša junakinja Justine (Izzo) jedina prema svemu tome ima rezerve, ali se projektu priključuje radi harizme vođe Alejandra (Levy), blagoglagoljivog aktiviste koji ima plan da grupa zaustavi radnike i njihovu naoružanu pratnju pretnjom medija. Čudo jedno šta čovek može napraviti sa mobilnim telefonom i satelitskom vezom. Na povratku će se njihov avion srušiti u prašumi, a oni će postati plenom onih koje su navodno spasavali...
To mi daje jednu temu za razmišljanje. Pitao bih nešto svoje levičarske prijatelje, uz rizik da me proglase prljavim rasistom, liberterom i istorijskim darvinistom, pa prestanu da se druže sa mnom. Otkada je civilizacija postala ružna reč? Zašto se moramo stideti toga što je naše društvo tehnološki naprednije od nekog drugog? Vojno i tehnološki naprednija društva su se širila na račun slabijih, siromašnijih i nazadnijih. Možda nije moralno, ali je naprosto tako. Možda zvuči cinično, ali spreman sam se opkladiti da bi i potlačeni bili potpuno spremni da budu tlačitelji. Nije istina da oni imaju svoje i drugo ih ne zanima, kako tvrde svi ti silni romantičari, nego samo za to drugo ne znaju.
Druga stvar je opet ta belačka i mesijanska potreba da se “sirote divljake” zaštiti od zlih korporacija, zle kolonizacije, zle civilizacije na koncu i od njih samih. Možda bi se oni radije štitili sami i možda bi voleli kada bi ih mi pustili na miru. Možda nas vide kao pretnju, a možda i mi njih, iako to ne želimo priznati. Pravimo se humani, štitimo divljake, a pritom i sve aspekte njihovog divljaštva, čak i one koje osuđujemo. Licemerna i shizofrena pozicija. Mišljenja sam da je taj prikriveni, dobrohotni rasizam opasniji od onog otvorenog i punog mržnje. Opasniji i po one koji su u zabludi da je bilo koje divljaštvo plemenitije i humanije od civilizacije, i po ostatak civilizacije, na koncu i po te divljake kojima će svaki sledeći sudar s civilizacijom biti još traumatičniji.
Naravno, ako se filmu pristupi “sleva”, Rothu i njegovoj poenti će se već naći zamerke. Možemo ga nazvati mizantropom i nihilistom. Možemo sprdnju sa Occupy pokretom nazvati ciničnom i ničim izazvanom. Možemo celu njegovu postavku o beloj devojci (devici) i urođenicima-kanibalima shvatiti kao rasističku. Možemo potenciranje naivnosti kod sledbenika i prefriganosti kod vođe shvatiti kao napad na aktivizam kao takav.
Ja to neću raditi. Ne samo iz svetonazorskih razloga, nego zato što mislim da je to potpuno pogrešan pristup ovom filmu. Ja ću mu, osim atraktivne fotografije, zameriti skoro sve ostalo: klimavu priču (naročito u uvodu), loše dijaloge, bezvezne glumce, grafičko nasilje koje je samo sebi cilj i dosta “second hand” utisak šoka. Da ne pominjemo logičke propuste o samom kanibalizmu i njegovim uzrocima. Problem sa The Green Inferno nije što je film zlih namera (čak i pomalo otvara oči), nego što je loše i trapavo izveden.