4.1.16

Život je truba / Life Is a Trumpet

kritika originalno  objavljena na: monitor.hr

2015.
scenario i režija: Antonio Nuić
uloge: Bojan Navojec, Iva Babić, Goran Navojec, Zlatko Vitez, Mirela Brekalo Popović, Filip Šovagović, Ksenija Marinković, Filip Križan, Bogdan Diklić

Ako izuzmemo najveću uspešnicu regionalne kinematografije, ultra-ozbiljnu arthouse ratno-poratnu dramu Zvizdan, ovu godinu na izmaku su obeležile uglavnom urbane priče. Bosanska Naša svakodnevna priča bavila se pre svega socijalnim i porodičnim problemima života u tranzicionom Sarajevu, srbijanski Pored mene (koji je već došao na repertoar i u hrvatskim kinima) problemima mlade generacije u Beogradu, Panama nam je ponudila tripoznu ljubavnu priču primerenu mladim Facebook/Instagram generacijama, komedija Mali Budo se pozabavila regionalnim “trope”-om o tipičnom predstavniku crnogorske zlatne mladeži u Beogradu, a Ti mene nosiš svakodnevnim životnim problemima nekoliko zagrebačkih kućanstava. Nisu svi bili jednako uspešni, ali se o svima dosta pisalo i razgovaralo i svi skupa mogu poslužiti kao ilustracija onoga što nazivamo repertoarskim filmom, odnosno filmom snimljenim pre svega za publiku.
Još jedan takav urbani, repertoarski film Život je truba dolazi u pravo, adventno vreme. U pitanju je komedija, više “heart-warming” nego zapravo smešna koja gravitira oko mladog bračnog para i njihovih familija u rasponu od nekoliko meseci, od venčanja u proleće do prve božićne zabave za celu familiju. Za Antonia Nuića, kojem je ovo treći samostalni film, Truba predstavlja iskorak iz zone ratno-poratnog okruženja kojim se bavio u Sve džaba (2006) i Kenjcu (2009).
Naš junak je Boris Burić zvani Bura (Bojan Navojec), sin bogatog oca, simpatični lenjivac i blesan i povremeni trubač u fusion sastavu. Izabranica njegovog srca je lepa, pozitivna i umilna Jana (Iva Babić), fina cura iz fine kuće. Prvi “test” koji njih dvoje moraju rešiti je priprema venčanja, čega se prihvataju sa nonšalantnim stavom. Stvari mogu zapeti na večeri pred venčanje, jer su ipak njihovi roditelji iz različitih miljea. Burini su tipični predstavnici bogatih privatnika seoskog porekla, otac Zdravko (Zlatko Vitez) je ponosni vlasnik klaonice, pošten, ali pomalo sirov čovek, majka Marija (Mirela Brekalo Popović) je tipična domaćica koja se zaštitnički odnosi prema svojim sinovima. Janini su, pak, tipični predstavnici intelektualne gradske srednje klase, otac Slaven (Filip Šovagović) deluje kao ostareli roker koji već 20 godina “na terenu” radi sociološko istraživanje o generacijskim razlikama po pitanju provoda, a majka Klara (Ksenija Marinković) radi u muzeju i šije unikatne haljine.
No, te razlike nisu nit sukoba jer i večera i venčanje prolaze bez problema. Okidač za zaplet, ako se to zapletom može nazvati, je loša navika koju ima stariji sin Burićevih, Dragec (Goran Navojec). Naime, on voli da se karta, a ne zna, pa gubi. Ne samo da je prokockao svoje pare, nego je i službene, odnosno očeve, pa se još zadužio, i to kod lika koji je izgubio, odnosno kod svog računovođe Pika (Filip Križan). Majka Marija, kako bi opravdala blesavog sina je u glavi napravila konstrukciju kako je Piko zapravo vanbračni sin njenog muža kojeg ovaj favorizira, pa je rešila da ga napusti i preseli se kod Borisa i sada već trudne Jane.
Ako ste mislili da će tu početi nekakav dramski sukob, varate se. Situacija je možda malo nezgodna, ali se ne može nazvati sukobom. Zapravo, sukoba u pravom smislu te reči u celom filmu niti nema, a centralna dilema je li Piko ili nije Zdravkov sin je od starta na tako dugom štapu da je skoro nepostojeća. Utisak je da je Nuić više dramaturški nego stilski pokušao da napravi životni “mumblecore” božićni film na hrvatski način, što znači da će tenzije biti prisutne taman toliko da ne zaspimo u kino-dvorani. Stilski, tu nema improvizacije na kakvu smo navikli kod američkih “mumblecore” filmova: Nuić pažljivo skriptira i snima barem dve masovke (svadbu i svirku na kraju), doduše kamerom iz ruke i forsira glumu šireg zamaha, uz neizbežne manirizme (za kojima najviše posežu braća Navojec) umesto očekivane ležerne improvizacije.
Izvedba, što se glumaca tiče, najmanji je problem. Vidi se da se oni odlično zabavljaju portretirajući uglavnom standardne likove hrvatskog filma i televizije. Pisanje, odnosno karakterizacija likova je tu još problematičnija, nijedan od njih ne iskače iz prilično osnovnog šablona. Za Janu je čak upitno koliko ičemu u filmu služi osim da bude simpatična, sve dok ne izdeklamuje poentu filma (koja se svodi na to da u životu i pored nedaća treba misliti pozitivno) u jednom kraćem monologu.
Problem je generalno odsustvo ritma i smera kretanja kod priče. Ona ne ide nikamo i na tom putu su akcenti postavljeni na najčudnijim i najnepredvidljivijim mestima. Primera radi, ako se već radi o komediji, ubaciti najbolji štos u prvu scenu, i to onu sa Bogdanom Diklićem kao sveštenikom koji opet demonstrira da je visoka glumačka klasa i apsolutni maher versatilnosti, gotovo da je pogubno. Očekivanja su podignuta, a Nuić je odmah ispucao sve trikove.
Jedna gospođa u ne baš nagužvanoj sali se pokazala kao prava publika za ovakav film, dajući komentar da je njoj svaki film u kinu dobar, samo da ne sedi kod kuće. Ako delite njen stav, onda će vam i Truba biti dobar film. Makar će vas na tih 90 i nešto minuta ubediti da život sam po sebi nije nužno truba, naročito ovako, o praznicima. Za one čiji je filmski ukus ipak rafiniraniji od “daj šta daš”, Truba ne nudi puno toga: malo smeha, malo pozitive, odličnu fotografiju Radislava Jovanovića Gonze koja nam daje lepu, a opet tako životnu sliku Zagreba kao jednog objektivno postojećeg, živahnog grada. A ostalo je ipak pomalo truba. Kao što je i život ipak ponekad truba.