2.5.14

A Field in England

2013.
režija: Ben Wheatley
scenario: Amy Jump, Ben Wheatley
uloge: Reece Shearsmith, Michael Smiley, Julian Barratt, Peter Ferdinando, Richard Glover, Ryan Pope


Nećete naći dvoje ljudi koji će vam isto odgovoriti na pitanje šta se dešava na naslovnom polju. U pitanju je novi film veoma zanimljivog, i do ovog filma potpuno koherentnog Bena Wheatleya, jedna mozgolomka koja testira granice naše mašte, naše koncentracije i našeg strpljenja da se nosimo sa serijom tripova bez ikakve referentne logike.
Jedina konstanta je estetika. Film je snimljen u crno-beloj widescreen tehnici. Radnja je smeštena u doba Građanskih ratova u Engleskoj, i u skladu sa tim su i kostimi, mada podsećaju na “tribute” za film Witchfinder General sa Vincentom Priceom, i u skladu sa tim je donekle i jezik, uglavnom 300 godina stara varijanta engleskog ispresecana sa savremenim psovkama. Sam film je miks istroijske drame nabijene apsurdnim humorom, potrage za ljudskom dušom, folk-horora i okultnog psihološkog “midnight flicka”. Jasno se vide uticaji Davida Lyncha, Kennetha Angera i Terrija Gilliama.
Zanimljivi su i produkciono-distributerski aspekti. Naime, Wheatley i ekipa su snimili film za neverovatni stiniš od 300.000 funti, na jednoj jedinoj lokaciji (poljani negde u Engleskoj) i u samo dvanaest dana snimanja. Glumačka ekipa je poznata samo ljudima sa ekstenzivnim znanjem o britanskom TV programu i indie sceni, od kojih su neki stalni Wheatleyevi saradnici. Autoru su verovatno dosadile žanrovske konvencije, pa ih je prethodno mešao u crne komedije. Sada je radikalizovao pristup i napravio avangardni film koji je nemoguće opisati. U skladu sa tim je i distribucija inovativna. Film je imao festivalsku premijeru u Karlovim Varima, koliko sutradan je pušten u bioskope, na VOD i PPV servise, pojavio se na DVD-u, i u programskoj šemi jednog kablovskog TV kanala. Pristup podseća na onaj koji koristi Radiohead za promociju svojih albuma, ali film i muzika su dve različite stvari. Muziku je moguće naplatiti na koncertu, u formi karte, ali i diskova i memorabilije. Film je moguće prodati samo za bioskopske ulaznice i DVD izdanja, kroz distribuciju u inostranstvu i na regularnoj televiziji. Da bi svoje delo davao skoro besplatno, autor mora biti jako siguran u sebe i imati mnogo verne publike. Čini se da u Britaniji Wheatley nema ama baš nikakvih problema.
Film počinje sa upozorenjem da će gledaoci biti izloženi fleševima i stroboskopskoj slici. Ovo nije trik za plašenje, vizuelni efekti u filmu su zaista čudni i naporni za gledanje. Fleševi, mirror image, usporeni snimci i ostalo efektno i tripozno prate halucinacije likova koji su se najeli gljiva. Jako su efektni i znalački odrađeni, uz sjajnu kameru Laurie Rose i montažu scenaristkinje i Wheatleyeve žene Amy Jump. Mala napomena, elemente radnje sa najstrašnijim implikacijama nikad ne vidimo na ekranu. Ipak, sama estetika i atraktivnost nisu u stanju da popune narativnu pratninu. Wheatley i Jumpova su se poigravali sa naracijom i ranije, često preskakali ekspoziciju, na primer, i sasvim se pristojno izvlačili, ali čini se da su sada zagrizli previše.
Hajde da pokušam da makar malo kažem o čemu se tu radi. Film prati bandu dezertera čiji je neformalni vođa Whitehead (Shearsmith) koji su upravo pobegli od bitke. On je relativno obrazovan i elokventan (pomoćnik astrologa i alhemičar u pokušaju) za svoje vreme, dok su ostali manje ili više seljački ili vojnički tipovi. Likove je dosta teško razlikovati ako ne poznajete glumce, za šta je mala šansa ako ne gledate britansku televiziju. Svaki od likova predstavlja svoju klasu, i to je valjda nekakav “punchline”. Stvari će otići u potpuno čudnom pravcu kada družina naleti na O'Neilla (Smiley), irskog nekromansera koji preuzima bandu, drogira ih ludim gljivama i tera ih da mu pronađu blago koje se valjda nalazi zakopano negde na polju. Između njega i kukavice Whiteheada se razvija dinamika sukoba, međutim nit se gubi u haosu i tripu u koji je film utonuo. Mrtvi će ustajati, vreme će se savijati, situacije će se menjati, nakon dvominutnog natezanja konopca ili vrištanja, junaci će izvoditi neku folk pesmu ili će jedan drugom konstatovati sifilis i pucati fore iz asortimana klozetskog humora. Sve u svemu, ni najtreniraniji gledalac neće pogoditi šta će uslediti, šta je simbol, a šta distrakcija.
A Field in England je film kojem ne možete osporiti originalnost i nepredvidljivost. Opet, sa druge strane to dovodi do dezorijentacije i generalno lošeg osećaja kod gledaoca. Okultni, nightmare logic i magijsko-simbolički elementi su ostavljeni mašti na tumačenje, bez ikakvog utemeljenja. Setting je mogao biti komotno zamenjen fantazijskim, aistorijskim ili post-apokaliptičnim, i to bi možda učinilo da film bude za nijansu koherentniji. Ovako je uporediv donekle sa Valhalla Rising, i to na svoju štetu. Vikinška engzistencijalna blatnjava klanica ima svoje elipse i praznine koje treba popuniti, dok psihodelična jurnjava po engleskoj poljani deluje kao da su je elipse i praznine preuzele.