20.5.14

Proxy


2013.
režija: Zack Parker
scenario: Zack Parker, Kevin Donner
uloge: Alexia Rasmussen, Alexa Havins, Joe Swanberg, Kristina Klebe

Već u drugoj sceni Proxy najavljuje da će biti brutalan film. Povučena mlada trudnica Esther (Rasmussen) se vraća sa poslednjeg ultrazvuka i na autobuskoj stanici biva napadnuta od strane nepoznatog počinioca u kapuljači koji je potegne ciglom glavu i nastavi da je udara po stomaku. Nakon toga vidimo Esther u bolnici, moguće na sedativima, i ne reaguje nikako na napad. U uobičajenom sledu događaja, Proxy bi skrenuo na proceduralni policijski triler sa ciljem da otkrije pozadinu napada, ali ovde to nije slučaj.
Nevoljna Esther je naterana socijalnim konvencijama da se javi grupi za podršku. Nije nimalo čudno da je Esther bezizražajna, velika trauma se ne da tek tako isplakati. Mnogo je čudnije kako je ova povučena, skoro asocijalna cura koja živi u stanu bez ikakvog dekora i ličnog pečata, uopšte zatrudnela. U grupi će upoznati Melanie (Havins), skoro pa savršenu domaćicu iz predgrađa koja već godinu dana žali za mužem i sinom. Između njih dve će se razviti blisko prijateljstvo, čak i kad otkrijemo da je Melanie možda još i čudnija od Esther.
Usput saznajemo da Esther ima lezbejske sklonosti i agresivnu devojku (Klebe), kao i da gaji strast prema Melanie, kao što saznajemo da Melanie ima vrlo živog muža Patricka (Swanberg) i sina Peytona. Interpretirajući signale, pravo ili krivo, Esther se nađe u njenoj kući u nameri da je “oslobodi od tereta”, ali je Patrick ubija. To se dešava na pola filma, koji dalje prati Melanie, za koju će se ispostaviti da je fakat jako nenormalna osoba...
Moram priznati da me je taj “shift” na pola filma iznenadio. Prosto, tako je zamišljen. Nije to ne znam kako nov štos, pa i Bure Baruta je film sastavljen od priča i likova nadovezanih jedni na druge. Klasičan štos, ali efektivan. Samim tim baš i ne znamo u koju kategoriju možemo svrstati Proxy, nije baš uverljiv kao studija karaktera (pozadina likova nam ostaje nepoznata), uleće u žanr trilera proganjanja, pa iz njega izleće, flertuje sa “shockerom” i hororom i u nekom trenutku okreće na triler osvete, da bi završio negde na liniji To Die For, lagano trashy tripoznog filma sa Nicole Kidman u glavoj ulozi. Usput će neke rupe u zapletu ostati nepopunjene.
Ovo je jedna od onih zezalica koje liče na De Palmine radove. Može se spočitati seksizam i homofobija, ali čini se da autori upravo idu na takav šok, ne da bi poentirali, nego da bi provocirali. Priča se da je standardna festivalska i arthouse publika napuštala projekcije. Kao šok uspeava od plakata, preko uvodne scene do potpuno nenormalnih likova (normalnih uglavnom nema ili su svedeni na epizode sa polu-amaterskim glumcima). Pravo pitanje je ima li čega iza tog šoka, a odgovor je u velikoj meri negativan. Likovi su neverovatni ili uvredljivo stereotipni, poput Estherine devojke Anike koju jednom trenutku vidimo kako radi trbušnjake sa pljugom u ustima, u pravom maniru zatvorske lezbače. Samim tim i priča deluje preterano elaborirana i nimalo fluidna, a film je sa svojih dva sata trajanja skoro nepodnošljivo predugačak.
Reditelj Zack Parker nam nudi nekoliko “jump scare” momenata i nekoliko skretanja sa glavnog stilskog toka (indie, skoro pa “no budget”) prema nekad nepotrebnoj eksplicitnosti (seks i masturbacija) ili preterano krvavom hiperstilizovanom nasilju koje smo prošle godine u ovo vreme gledali u Stokeru, a inspirisano je Azijom via Tarantino. Stvar sa tim promenama filmske paradigme je to da su efikasniji kad ih ne očekujemo (ma kako neverovatni bili), a Parker sve to najavljuje muzikom.
Parker je reditelj koji je leteo ispod radara, a sa Proxijem će svakako skrenuti nešto pažnje na sebe. Film je imao solidnu festivalsku turneju i možda bude gledan preko VOD servisa, ali nema ono nešto da postane klasik. Naprosto, suviše je indie i nespektakularan, natovaren prečudnim likovima, a publika kultnih filmova voli spektakl. Simulacija napada na trudnicu i fontane krvi u jednoj sceni svakako neće biti dovoljne da od Proxija naprave spektakl. Ipak ljubiteljima filmskih i psiholoških tripova, Proxy će biti zanimljiv za jedno gledanje.