12.5.14

The Physician / Der Medicus


2013.
režija: Phillipp Stolzl
scenario: Jan Berger (po romanu Noah Gordona)
uloge: Tom Payne, Stellan Skarsgard, Ben Kingsley, Emma Rigby, Olivier Martinez

Nemački istorijski spektakl smešten u Englesku, Arabiju i Persiju, snimljen sa renomiranim evropskim (u najvećoj meri britanskim) glumcima i na engleskom jeziku je svakako retka kombinacija. Još je ređa ako se uzme u obzir da ovo nije jedna od onih globalnih ili makar evropskih koprodukcija, nego da iza filma stoji u principu jedna kuća, berlinska UFA. To ime bi trebalo biti poznato, UFA-ini studiji su pre nacizma (budimo realni, i za vreme nacizma) bili sinonim za naprednu filmsku tehnologiju i u njima je Fritz Lang snimao svoje napredne, revolucionarne filmove. UFA opet pokazuje pretenziju da bude igrač sa kojim se mora ozbiljno računati na globalnom nivou.
Osim činjenice da su Nemci odrešili kesu za projekat filmskog spektakla koji sa Nemačkom nema niti dodirnih tačaka, The Physician je i pre početka gledanja intrigantan naslov zbog još najmanje dva razloga. Prvo, u pitanju je istorijski spektakl čiji je protagonista heroj u pravom smislu reči, ali nije ratnik i vojskovođa, nego je heroj znanja i humanosti, lekar i naučnik. Drugo, u pitanju je film koji nam u fokus stavlja nepobitne, ali zaboravljene činjenice da su pojmovi Istoka i Zapada pre hiljadu godina značili suprotno od onoga što znače danas. Zapad je tada bio u “mračnom dobu” sujevernog bogoštovlja, neznanja, siromaštva, prljavštine i bolesti, dok je Orijent bio bogat, napredan, okrenut nauci i tolerantan. Imali smo filmove koji su bili smešteni na bliži i dalji Istok i koji su čak “slavili” orijentalne kulture i civilizacije, ali to su često bili fabrikovani politički korektni bućkuriši.
 
Naš junak Rob Cole (Payne) se sa smrću upoznao u najgore moguće vreme: prestar da bi ga suseljani usvojili, a opet premlad da bi mogao preživeti sam kada mu je majka umrla od “trbušne bolesti”. (Pred kraj filma će se otkriti da je u pitanju nešto što se može sprečiti jednostavnom intervencijom.) Snalažljiv kakav je, postaje šegrt putujućem brici koji mu jedini može pružiti ikakva opipljiva znanja o lečenju, pa makar to podrazumevalo spaljivanje bradavica, puštanje krvi, obloge od lekovitog bilja, nameštanje kostiju i čupanje zuba. U pitanju je XI vek, zapadnim svetom vlada cinizam hrišćanske crkve (pre Šizme, invazije Vikinga ili Krstaških ratova što je za priču sporedno). Zanat putujućeg brice je takav da je to miks jedne doze legitimnog medicinskog znanja, jedne doze zdrave seljačke pameti i jedne doze muljanja i prodavanja magle i stari muljator (Skarsgard) će mladog Roba naučiti svemu što zna, a to nije baš mnogo.
Prvi sudar sa svojim neznanjem Rob će doživeti kada svojeg “majstora” odvede kod lutajućih Jevreja od kojih jedan ima relevantno medicinsko znanje stečeno u Isfahanu, u Persiji, u školi Ibn Sine. Jevreji će mu pokazati kartu sveta, ali mu odati i jednu tajnu – hrišćani nisu dobrodošli u muslimanske zemlje. Rob će se svejedno zaputiti tamo, preuzevši jevrejski identitet i detaljno se maskiravši. Nakon putovanja brodom i sa karavanom, i silnih peripetija, domoći će se medrese u kojoj se uči medicina i filozofija kod velikog mudraca Ibn Sine (Kingsley), pa će konačno i upoznati persijskog šaha (Martinez), vladara sa manirima tipičnim za orijentalne despote, ali blagonaklonog prema nauci i umetnosti.
 
Naravno, treba imati u vidu da ovde nemamo mitski, nego realni Orijent. Iako naučno napredniji od Evrope, Orijent je u previranjima, a zatucanosti i cinizma ne manjka ni u jednoj religiji. Šahova vlast je pod lupom mula i fanatika, njegova tolerancija prema strancima, posebno Jevrejima, se smatra blasfemičnom, kao i praksa medicinske škole. Rob će steći neke prijatelje, ali će biti u konstantnoj opasnosti: kao Jevrejin, pa još pritom lažni, kao siromah bez igde ikoga, i kao preterano radoznali naučnik i istraživač kojeg put znanja vodi pravo u blasfemiju (seciranje leševa se smatra đavoljom rabotom).
Naravno, nije sve u filmu visoko intelektualno, u pitanju je ipak epska avantura. Imaćemo jednu lagano ljigavu i ne naročito potrebnu ljubavnu priču između Roba i Rebecce (Rigby), panorame i pejzaže magičnih predela, imaćemo zlog zavojevača, u ovom slučaju Seldžuke, imaćemo epidemiju kuge i spasonosno otkriće i pri kraju filma haos u gradu i jednu bitku. Sve to je potpuno normalno i očekivano za format od 150 minuta, mada se poznavaoci izvorne knjige žale da je adaptacija ostala na pola puta, da je dosta događaja isečeno, ali su skoro svi likovi ostali u priči, pa zbog toga deluju plošno i statično i da je neke od njih možda trebalo brisati. Istini za volju, u planu je nešto duža TV serija koja će možda biti vernija knjizi i uključiti ono što je isečeno iz filma. Tehnička realizacija je staromodna, ali pravilna i atraktivna. Umesto kompjuterske grafike imamo prelepu scenografiju, kostim i zanosne lokacije Maroka (pošto je današnji Iran mnogo manje tolerantan od persijskog carstva u srednjem veku).
 
Pored nekoliko zgodnih, tipskih i očitih narativnih rešenja (ovaj film je moguće predvideti barem pola sata unapred), glavna mana su likovi. Zapravo, samo Rob, Ibn Sina i šah se doimaju kao kompletni i slojeviti likovi. Za starog bricu to važi samo u nekoliko scena kada ima neku dodatnu dimenziju, a Rebecca je svedena na nivo klišea “dame u nevolji”. Što glumcima olakšava posao da ostvare pristojne, ali im otežava ambicije da ostvare uloge za pamćenje.
Tom Payne, relativni novajlija, rastura u nosećoj ulozi, u čemu mu na početku filma pomaže neverovatno “folksy” Skarsgard. Ben Kinsley igra svoju tipičnu ulogu mudraca koju može da odigra i u snu (ipak je odigrao Ghandija). Olivier Martinez je pozitivno iznenađenje, pošto ga dugo nije bilo na globalnoj sceni. Ostareli francuski zavodnik svom šahu nenadano daje potrebnu kompleksnog, sa jedne strane šarm istočnjačkog tiranina, a sa druge prosvećenog intelektualca koji zna da se njegov svet može svakog trenutka urušiti pod naletom fanatizma i sujeverja. Emma Rigby je slatka i osećajna, ali njen lik joj ne daje nikakve mogućnosti.
The Physician je univerzalno simpatičan film, inovativan u ideji, a tipski u izvedbi i, najvažnije od svega, izuzetno lako pratljiv. Nije dosadan uprkos nimalo kratkom trajanju. Mlađim gledaocima može poslužiti u edukativne svrhe, a starijima kao jedna osvežavajuća filmska avantura. Odlična je vest da su Evropljani sposobni da izvedu ovako veliki projekat, a još bolja da takvi projekti ne moraju služiti za isticanje svoje superiornosti. The Physician je film koji treba odgledati.