22.5.14

Dom Hemingway


2013.
scenario i režija: Richard Shepard
uloge: Jude Law, Richard E. Grant, Madalina Ghenea, Demian Bichir, Kerry Condon, Emilia Clarke

Dom Hemingway je film sa ambiciom da bude ultimativni britanski "gangster flick" u veoma oštroj konkurenciji. Znamo da možemo očekivati ubrzani tempo, više stila nego sadržaja i simpatičan kreativni haos. Setimo se Guya Ritchija, Danny Boyla, inspiracije koju su povukli od Tarantina ili je razvili uporedo s njim, setimo se i dijaloga koje piše Martin McDonagh, na kraju i Refnovog Bronsona.
Upravo je ta poveznica vrlo očita na početku. Vidimo torzo i facu naslovnog Doma (za film do neprepoznatljivosti transformirani Jude Law) i slušamo njegov monolog – hvalospev o sopstvenom vršnjaku. Počinje sasvim očekivano prosto, skreće ka pornografskoj poeziji i završava se u bizarnosti gde se pominje i Nobelova nagrada za mir. Sve to je uvod za jedan prost i odvratan, ali smešan punchline. Dom je, naime, robijaš, a monolog je izvodio za publiku, ako me razumete.
Nakon 12 godina, koliko je ležao zbog krađe i odbijanja da odruka ortake, Dom konačno izlazi. U slowmotionu, obučen u odelo koje obrnulo pun krug i vratilo se u modu, praćen trakama i konfetama i rock muzikom. Stylish, nema šta. Za to vreme je izgubio kontakt sa kćerkom, a žena mu je umrla od raka. Prvo što će Dom uraditi je da će naći njenog novog muža, svog nekadašnjeg prijatelja i prebiti ga na mrtvo ime. Onda će otići na pivo sa najboljim ortakom Dickijem (Grant), frikom koji nosi jednu crnu rukavicu i žuto-smeđe raybanke. Doma će tu sačekati i poklon u vidu kurvi, šampanjca i koke od misterioznog gangstera po imenu Fontaine (Bichir) i pozivnica da mu se stara banda pridruži u vili na Azurnoj Obali.

Da li sam rekao da Dom ima problema sa kontrolom besa i da pijan ne priča, nego urla gluposti? Ako nisam, valjda ste to skapirali. Manir više nije Bronsonov, nego Bagbijev (iz Trainspottinga). Predstavlja se kao stručnjak za sefove sa jakim osećajem za lopovsku etiku, ali je zapravo pijana agresivna budala i gubitnik čiji jezik ide brže od ono malo alkoholičarskog mozga što mu je ostalo. Naravno da će napraviti sranje pred Fontainom i pred njegovom trofejnom devojkom, ali će se nekako izvući. Međutim, Domova sreća je kratkog daha, naplatiće dug, ali neće stići da u novcu uživa...
Taj deo filma, inače podeljenog na poglavlja, je i vrhunac bizarnosti, pa je pad tempa u drugoj polovini neminovan. Ne znači da Shepard neće pokušavati da bizarnost, humor i stilizovano nasilje vrati u priču, ali neće imati uspeha. Prosto, osnovna linija druge polovine filma je tipska melodrama o neodgovornom ocu koji pokušava da popravi odnos sa kćerkom (ovde neprepoznatljiva zvezda Game of Thrones Emilia Clarke), ali ne zna kako. Takvih priča smo već imali i treba je napraviti dobro da bi stajala samostalno, a kamo li da se uklopi sa crnohumornom prvom polovinom filma. Ovde to ne pije vodu i Dom Hemingway je jedan neujednačen, pocepan film.

U filmu kao i bilo umetnosti mukotrpan i sistematičan rad postaje važan tek mnogo kasnije, kada su ispunjeni preduslovi talenta i inspiracije. Pristup vrednog mrava je ubistven za humor, jer humor mora biti spontan ili makar izgledati spontano i biti dosledan sebi. Shepard marljivo pokušava sa različitim humornim trikovima, uspeh mu je promenjiv, štosevi se ponavljaju kao farsa i likovi zbog njih ispadaju karikaturalni. 
Shepardov talenat je nesporan još od debija sa krimi-komedijom The Linguini Incident (1991), ali u daljoj američkoj karijeri nije zabeležio velike uspehe radeći krimi-komedije i “straight” krimiće. Nekoliko osrednjih (ili makar slabo pamtljivih) filmova kasnije, i Shepard je bio prisiljen da snima koprodukcije. Sa The Matador (2005) je imao puno uspeha kod kritike, naročito u pogledu glavnog glumca (kritičari tvrde da je Pierce Brosnan baš tu ostvario svoju najbolju ulogu), dok je The Hunting Party (sniman u koprodukciji sa Bosnom i Hrvatskom) ostao uglavnom ispod radara kritike i publike. Nakon nekoliko godina na televiziji, Shepard se vraća filmu, ovog puta u klasičnoj engleskoj produkciji (sa obezbeđenom američkom distribucijom preko hollywoodskog giganta, firme Lionsgate), ali to može da se ispostavi i kao propuštena prilika i kao labudova pesma. Pitanje svih pitanja u toj situaciji je: Šta je sa inspiracijom?

Nema je. Umesto toga imamo jedan manični, brzi, crnohumorni i visoko stilizovani engleski krimić zalepljen sa već milion puta snimljenom dramom. Ne kažem da drama ne treba da se pojavi makar u pozadini, dobro je to za motivaciju likova, ali ne treba da preuzme film koji je krenuo drugim tokom. Film je loše spakovan, čak je i humor loše spakovan, jer nije ni izbliza britanski koliko bi morao biti, nego je prosto i jednostavno bizaran od početka do kraja.
Ipak, Dom Hemingway je film koji treba gledati. Prvo zato što nije dosadan čak i kada nam ne priča ništa novo, a drugo zbog glumaca. Bichir je dobar iako malo promašuje ruski akcenat. Grant je možda pasivan kroz veći deo filma, ali ume da preuzme scenu sa jednim samim gestom. Zvezda filma je ipak Jude Law koji ima retku priliku da priča maternjim (cockney) jezikom, da divlja, da se dere i da bude opasan, jednom rečju da se otrgne svakoj kontroli. A to, neočekivano, radi apsolutno maestralno. Zaista nemam reči.