17.5.14

Venuto al mondo / Twice Born


2012.
režija: Sergio Castellitto
scenario: Sergio Castellitto, Margaret Mazzantini (po njenom romanu)
uloge: Penelope Cruz, Emile Hirsch, Adnan Hasković, Saadet Askoy, Sergio Castellitto, Petro Castellitto, Jane Birkin, Mira Furlan, Jovan Divjak

Poznat vam je osećaj kad nešto čekate i znate da će biti sranje, ali svejedno čekate. Tako sam ja čekao Twice Born, iako sam znao da će biti sranje na potencijalno skliskom terenu rata u Bosni, ali moje interesovanje za ovaj film nije imalo veze sa tim. Imalo je veze sa jednom torbom koja se pojavila u par scena na ramenu Penelope Cruz. Čudan razlog, ali ipak razlog.
Ono što me je malo obeshrabrivalo vezano za ovaj film bilo je upadljivo odsustvo bilo kakvog komentara sa naših prostora, inače poznatih po višku ničim potkrepljenog agresivnog stava kada je nacionalni ili bilo kakav drugi ponos u pitanju. Posebno ako se tiče filmova o ovim poslednjim ratovima. Znate kako to ide, nacionalisti svih nacija upadaju u komentar sadržaja filma i portreta njihove strane u ratu, a poslednja je briga valja li film čemu. Imali smo takvu situaciju pre koju godinu kada se pojavio rediteljski prvenac Angeline Jolie. Moguće je da je Twice Born vešto sakriven pred dokonim i senzacionalističkim balkanskim medijima, ali oni da su hteli kopati, našli bi ga. Pre će biti da su i najdokoniji shvatili da ovaj film ne zavređuje nikakvu pažnju.
 
Radnja je tipična melodramatska, na granici sapunice, ljubavna priča smeštena u ratno okruženje sa mnogim neverovatnim preokretima. Gemma (Cruz) je sredovečna italijanska gospođa udata za karabinjerskog oficira (reditelj Sergio Castellitto), koja je u mladosti imala romansu sa američkim fotografom Diegom (Hirsch), poginulim pod čudnim okolnostima u Sarajevu. Iz tog njihovog braka je i sin Pietro (Sergiov sin Pietro Castellitto), koji se stidi toga što je siroče, gaji ogorčenost prema majci i ne želi ništa da zna o svom biološkom ocu. Jednog jutra Gemma primi poziv od Gojka (Hasković) da dođe u Sarajevo na izložbu Diegovih fotografija i da obavezno povede sina.
Film se odatle kreće napred-nazad u realnom vremenu i flashbackovima koji su potkrepljeni frizurama glumaca. Gemma je studirala književnost i pisala magistarsku tezu o Andriću, što ju je i dovelo u Sarajevo te olimpijske 1984. godine. Gojko, inače pesnik, je bio njen vozač i vodič na tom istraživanju i upoznao je sa svojom rajom, sarajevskom boemijom, kao i sa potpuno ludim fotografom Diegom. Diego se odmah zaljubio u Gemmu, a ona u njega nakon jednog neumesnog “rape playa”. Posle sitnih peripetija su završili u braku opterećeni time što žele decu, a Gemma je 97% sterilna, a ni usvajanje ne dolazi u obzir zbog Diegove lude mladosti ispunjene heroinom. Do polovine filma imamo samo dosadnjikavu ljubavnu dramu, a baš kada par odluči da nađe surogat-majku u Bosni počne rat. Surogat-majka je Aska (turska glumica Saadet Askoy), mlada umetnica sa puno snova i malo love. Inače, svaka čast za referencu na Andrića, ali na Balkanu niko ne bi nazvao dete po ovci iz basne, ma kako ta basna bila pohvala umetnosti. To će pokrenuti sumnje u Diegovo neverstvo, a i on će se sve čudnije i čudnije ponašati...
Međutim, stvari nisu kakve se čine, ono što u filmu važi u jednom trenutku, već u sledećem se može preokrenuti na nešto sedmo, pa ćemo mi otkrivati nove i nove stvari, a ni Gemma ne zna baš celu priču, ali će je saznati, dok se usput bavi sa Pietrovim tinejdžerskim frustracijama i krizom identiteta. Twice Born očito ima ambiciju i melodramatiku da bude Incendies u okviru jugoslovenskog namesto bliskoistočnog konflikta ali mu uveliko fali smisla i veštine.
 
Film je, između ostalog, umetnost pričanja priče. Osim ako nije u pitanju autorski stav, priča treba biti neobična. U nekim slučajevima, priča je i inspirativna, “larger than life”, pa imamo klasike poput Casablance, ali isto tako i gomilu zaboravljenih pokušaja da se taj efekat postigne. Sa ambicijom treba biti oprezan, jer svaki gubitak kontrole može dovesti do neverice i reakcija u stilu “ma daaaaj!” Twice Born je takav film, ogromnog zamaha, ali konačno ridikulozan i neuverljiv, promašen. Njegov prvi problem je tipsko, lenjo pisanje u kombinaciji sa natrpavanjem temama. Svaka čast autorskom (i bračnom) paru koji stoji iza filma na nekoliko predanih istraživanja i elegantnih poteza što se tiče postavljanja bosanskog konteksta, u pozadini se čuje Bijelo Dugme (doduše drpanje od The Beatles, ali šta je tu je), sarajevska raja je prikazana po jednom tipično našem, jugoslovenskom kalupu za koji nisam siguran da je zaživeo na Zapadu, po kome su oni opuštenjaci i umetnici svih vera i nacija i zabole ih živo za rat koji im se nameće, ali nisu u mogućnosti da mu se suprotstave i za bosanske likove su izabrani jugoslovenski glumci (sa izuzetkom Saadet Askoy, koja nije Jugoslovenka, što se i oseti u akcentu, i generala Jovana Divjaka, koji nije glumac, što se oseti po... amaterskoj glumi), a upotreba tri jezika u filmu (engleskog, italijanskog i našeg) je dramaturški opravdana.
Tu prestaju kvaliteti, a počinje bulažnjenje prvo u scenariju, pa u režiji, ali se na kraju sve slama na nesrećnim glumcima. Obrati su prečesti i preterani, pa zato neverovatni, i to jako ruši ono malo motivacije koju likovi imaju. Dijalozi su drveni, ali tako posloženi da će se svaki detalj, svaka izgovorena reč će se “naplatiti” kasnije u filmu kroz brutalnu melodramu.
 
Glumcima je očito uvaljen vruć krompir. Penelope Cruz i Emile Hirsch nemaju nikakvu zajedničku hemiju, vidljiva je razlika u godinama (kao da sam gledao Demi Moore sa Ashtonom Kutcherom u malo mračnijim varijantama) i to je opterećenje. Njih dvoje, svako ponaosob, mogu biti neverovatni glumci, Penelope Cruz kad igra na maternjem jeziku (apsolutno je užasna na engleskom, na italijanskom prolazi nekako, a možda je i “nahovana”), a Emile Hirsch kad ima materijal sa kojim se može raditi i reditelja koji će ga usmeriti. Finalni rezultat je takav da se Cruzova drži sabrano dok joj ne naiđe potpuno besmislena lajna teksta koju će izafektirati, pa ko preživi pričaće, a Hirsch se veći deo filma ponaša kao budaletina, kombinacija Kutcherovih retardiranih uloga i neke mentalne bolesti koju krije. Ostaje nejasno u čemu je tajna njegove privlačnosti, iako pred kraj filma pokazuje znake plemenitosti i ljudskosti. Saadet Askoy uspeva da izazove nemalu količinu empatije, i da izgleda tužno i sjebano, i možda će joj ti kvaliteti napraviti karijeru. Adnan Hasković je jako narodski i srdačan kao Gojko, ali njegov lik je i najmanje nakaradan i ne zahteva nagle transformacije, a uz to je još na poznatom terenu. Mladi Pietro Castellitto pokazuje koliko mu je neugodno da igra iritantnog klinca u očevom i majčinom filmu, a otac mu Sergio pokazuje da je daleko bolji glumac nego reditelj. Jane Birkin ima scenu-dve i odrađuje ih hollywoodsko-rutinerski, dok su jugoslovenski glumci uglavnom neprimetni i svedeni na kliše.
A kako stvari stoje sa ratom? Iako su nakazane neke specifičnosti Bosne i rat relativno vešto uguran u kontekst istorijskih činjenica, ipak ostaje utisak da je to neki arhetipski strašni rat, pa bio on u Sarajevu, Bejrutu, Rangunu, Manili ili Ruandi, a sam film se ratnim zbivanjima ne bavi više nego što mu treba kao pozadina za srceparajuću melodramu. Biće tu po nekoliko ratnih pasaža i one će uglavnom biti istorijski korektne, ali pomalo karikirane za potrebe šoka kod gledalaca. Zanimljivo je to da se ne apostrofiraju krivci, ili se to čini onako usputno. Ima scena kada Gojko opljune po Radovanu Karadžiću (iako je i Gojko, pretpostavimo po imenu, nekakav Srbin, samo je više od toga urbani Sarajlija, a isto važi i za njegovo društvo, nigde im se ne navodi nacionalnost, ali su njihova imena znakovito ne-bošnjačka), ili izveštaj o granatiranju Dubrovnika, ali radnja se sa rata vraća na likove. Ima još jedan niz scena pred kraj filma koja uključuje napad paravojske i odlazak u njihov kamp / zatvor / logor za silovanje, ali se ne insistira na tome da je to srpska paravojska. Ako publika prepozna, super, ako ne, nije ni bitno. Problem je što je taj niz scena sveden na nekoliko opštih stereotipa, što je paravojska bezlična, upotrebljena kao sredstvo za plašenje i “plot twist”. Ako je za utehu, barem se, za promenu, žrtve ne zaljubljuju u silovatelje, iako se još uvek malo dvoumim zbog one simulacije između Cruzove i Hirscha, ali to nema veze sa ratom.
 
Izgleda da mediji nisu pogrešili kad su zaobišli Twice Born, pošto je u pitanju i objektivno loš i neuverljiv film koji radom ne potkrepljuje svoje ogromne ambicije. Ne vade ga ni dramaturški ni realizacijski ni tehnički detalji, iako je fotografija upeglana i sugestivna, nekada sa razlogom, a nekada neumesno. Ja i inače izbegavam melodrame, jer jako retko pogode tu granicu da budu potresne, a ne preforsirane. Twice Born je jako prešao granicu dobrog ukusa i nema mu spasa. Izbegavati.