23.5.14

Hateship Loveship


2013.
režija: Liza Johnson
scenario: Mark Poirier (prema kratkoj priči Alice Munro)
uloge: Kristen Wiig, Guy Pearce, Hailee Steinfeld, Sami Gayle, Nick Nolte, Christina Lahti, Jennifer Jason Leigh

Hateship Loveship je romantična komedija i drama u pravom smislu te reči. Film je beskrajno romantičan, toliko da je retro u stavu, a ne samo u stilu. Komedija izvire prvenstveno iz nesvakidašnjih likova koji upadaju u jednu neočekivanu zabunu, a drama se krije u podtekstu i pozadini likova. Estetika je možda upadljivo indie, ali neka vas to ne zavara, u pitanju je jako ispoliran film čiju produkciju potpisuju braća Weinstein, jako veliki hollywoodski igrači.
Već na početku vidimo da su likovi nešto posebno. Vidimo Johannu (Wiig) kako stojički podnosi svoje zadatke kao kućne pomoćnice i negovateljica, da bi se rastužila tek na smrt svoje dugogodišnje gazdarice. U svojim funkcionalnim kućnim haljinama i neprivlačnim cipelama, Johanna izgleda kao da je zalutala sa neke farme iz 50-ih godina, sama njena pojava zrači naivnošću i životnim neiskustvom koje se skriva ispod praktične inteligencije u svakodnevnim poslovima. Kasnije ćemo saznati da je istu gazdaricu “dvorila” od svoje petnaeste godina.
 
Johanna preko crkvenih veza, kao verovatno jedine socijalne službe u američkoj provinciji, dobija novi posao, da se brine za domaćinstvo starog dobrostojećeg gospodina po imenu Bill McCauley (Nolte) i da bude ženski faktor u životu njegove unuke Sabithe (Hailee Steinfeld, zvezda filma True Grit braće Coen). Odmah kako doputuje upoznaće Kena (Pierce), Sabithinog oca, prevaranta, lenjštinu, narkomana i bivšeg robijaša odgovornog za nesreću u kojoj je Sabitha izgubila majku. Ken, međutim, nije obična baraba, nego je i pored svojih mana (koje mu se gade, ali ne dovoljno da bi bilo šta promenio) ipak dobar i pažljiv čovek. Nekoliko ležerno upućenih komplimenata od strane Kena će naivnoj sluškinji dobro prodrmati svet.
Zaplet počinje sa Kenovom porukom za Johannu u pismu koje je napisao Sabithi. Ta poruka je iskrena, ali više od toga uljudna i kurtoazna, i na nju će Johanna odgovoriti u sličnom maniru. Međutim, Sabitha i njena prijateljica Edith (Gayle) će to iskoristiti za tinejdžersku psinu i nastaviti da pišu u Kenovo ime prvo pisma, a kasnije i mailove u sve romantičnijem i romantičnijem tonu, dok se Johana ne spakuje i ode pravo u Chicago u nadi da će započeti vezu sa svojim udvaračem, koji ni o čemu pojma nema i koji je, uprkos naporima, duboko na životnom dnu. Ono što dokone klinke nisu mogle da predvide je kako će se ta veza razvijati.
 
I tu bih prekinuo sa radnjom i posvetio se likovima. Oni su toliko precizno i inteligentno napisani da deluju veoma životno iako su istovremeno neverovatno tipski i “quirky”. Film je nastao po motivima kratke priče kanadske spisateljice Alice Munro iz 50-ih godina, ali je radnja prebačena u današnju američku provinciju. Već u originalu Johanna je bila malo previše staromodna, kao kakva viktorijanska sluškinja, dok su u filmu taj njen retro i potpuni razlaz sa duhom vremena još izraženiji. Njeno neiskustvo i romantika skrivena iza površine naivne sluškinje su poligon za razne zanimljive situacije, kao recimo prisluškivanje događaja u kući iz prikrajka ili veoma iskrene pokušaje da se približi Sabithi koja svojim klinačkim “angstom” prikriva duboku nesigurnost. Naravno, ima tu momenata koji graniče sa patetikom, recimo vežbanje “french kissa” na ogledalu ili proba fine haljine i finih cipela po prvi put u životu, ali ta se granica nikad ne prelazi. Kristen Wiig ima veoma zahtevnu nezahvalnu ulogu i mora da pokaže ogromnu samokontrolu da ne postane karikaturalna ili patetična i to joj uspeva, posebno u nešto sporijoj drugoj polovini filma gde ona igra isključivo sa Guyom Piercom u ulozi Kena.
Ken je tek poseban tip, na prvi pogled tipična baraba, klipan koji bi i rođenu majku prodao za kokain i tablete i tip koji je bezbroj puta lagao, varao i krao. Scena u kojoj on Billu prodaje priču za motel daje nagoveštaj da mu to nije ni prvi ni poslednji put, i da se Bill tih priča naslušao i da mu ništa ne veruje. Međutim, nešto tragično se krije ispod njegove blesave površine, kao u nekoj country pesmi. On želi da ima bolji odnos sa kćerkom i želi da ima bolji život, ali je lenj i fali mu podsticaj koji će dobiti u obliku Johanne, osobe kojoj je briga za druge (naročito u nevolji) nekakvo poslanstvo, čak i kad to znači ribanje kada i podova. Pierce svog lika igra sa finom merom, veoma životno i bez pokušaja da ga opravda.
 
Dve dokone i bezobrazne tinejdžerke su priča za sebe. Sabitha je nesigurna u sebe, što maskira cinizmom i nadrkanim stavom. Njena prijateljica je frustrirana iz nekih svojih razloga, pa joj je povređivanje drugih neka vrsta satisfakcije. Jedan pod-zaplet se dešava između njih dve i to im daje jednu dubinu kao likovima, nešto više od tipa bezobraznih klinki. Nick Nolte apsolutno briljira u svojoj epizodi kao familijarni patrijarh, čovek sa svojim manama, nepoverljiv, škrt i ponekad grub, ali čije je srce na pravom mestu. Malu bravuru ima i Jennifer Jason Leigh kao Kenova drogirana devojka Chloe u par scena koliko ima.
Pored sjajno kontrolisane glume, odličnog scenarija i vešte režije (iako je Lizi Johnson ovo tek drugi dugometražni film namenjen publici), treba se osvrnuti i na kameru i muziku. Fotografija toplim tonovima donosi duh “americane”, ljudskosti i iskrenosti, a muzika uglavnom dopire sa radija i CD-a i o likovima govori više nego što se čini. Recimo, za Johannu je jasno da se ona u muziku ne razume, i da ju je uvek slušala u prolazu, Kenov radio je “zakucan” na moderni alternativni country, što je nekako i slika njegovog života, dok će Sabitha insistirati na svojoj modernoj MTV muzici agresivnoj u stavu, ali ispražnjenoj od sadržaja, što je lagani generacjski komentar.

Hateship Loveship je neverovatno sladak feel-good film koji će vas razgaliti, taman toliko naivan da bi bio pitkiji i da mu se ne može zameriti bilo kakav cinizam. Film nema ni heroje ni zlikovce, nego obične ljude koji nisu uvek sposobni da se snađu i da iskreno komuniciraju među sobom. U svakom slučaju, film ima moju preporuku uprkos svojim nedostacima, poput kulminacije na sredini i antiklimaksa na kraju.