Bad Words

kritika originalno objavljena na www.fak.hr

2013.

režija: Jason Bateman

scenario: Andrew Dodge

uloge: Jason Bateman, Kathryn Hahn, Rohan Chand, Philip Baker Hall, Allison Janney, Anjul Nigam

Ah, spelling... Noćna mora za većinu američkih školaraca i odraslih i “sport” za retke štrebere. Kao i većina aktivnosti, i spelling ima svoja suluda takmičenja, legendarne šampione, zaslužne direktore i zajebane zadatke. Ono što spelling izdvaja od raznih drugih imbecilnih takmičenja je to što je malo filmova snimljeno o ovom “sportu za mozak”, a Bad Words je, mislim, prvi ili drugi koji sam pogledao.

U pitanju je oštra komedija koja obiluje uvredljivim, politički nekorektnim, seksualnim i povremeno rasističkim i mizoginim humorom u stilu Maddoxovog bloga centrirana oko četrdesetogodišnjeg drkadžije Guya Trilbija (Bateman) koji se nekako umuljao kroz rupu u pravilima spelling prvenstva, pa se takmiči sa četiri puta mlađom decom na svom nekakvom osvetničkom pohodu. Jedina osoba koja ga u tako besmislenom i groznom pohodu podržava (i finansira) je novinarka Jenny (Hahn) koja se nada da će iz Guya izvući ekskluzivnu priču o motivima njegovog delovanja. Svinja kao što već je, Guy će je dva puta iskoristiti u prilično neprijatnim seksualnim scenama. A protivnika je mnogo: tu su neka bistra, usamljena i posvećena deca, njihovi ambiciozni roditelji koji vrše razne pritiske (Guy će sa njima voditi psihološki rat i bezočno ih vređati), te sam bord organizatora prvenstva predvođen “velikanom” Dr Bowmanom (Hall) i administratorkom Dr Deagan (Janney). Oni svi žele da stanu na put tom odvratnom sredovečnom gubitniku na njegovoj travestiji od pohoda.

 

Pored toga imamo i pod-zaplet o čudnom prijateljstvu između Guya i jednog od konkurenata, simpatičnog i usamljenog indijskog desetogodišnjaka po imenu Chaitanya (Chand). Njih dvojica će biti konkurenti, ali čak i svinja poput Guya će naći “soft spot” za klinca kojeg emotivno distancirani otac (Nigam) forsira preko svake mere. Dva drugara će provesti jednu zabavnu noć (poduža montažna sekvenca) u hrani, piću, provodu i psinama (pazite se jastoga!), a Guy će postati dečaku nešto poput očinske figure ili izgubljenog starijeg brata.

Dobro, ovakve apsurdne nebuloze smo već gledali mnogo puta. Razmišljajte u pravcu mešavine filmova poput Bad Santa i Little Miss Sunshine. Likovi su uglavnom nebulozni i nesimpatični (osim klinca), samo takmičenje sa sve televizjskim prenosom je toliko samoljubivo ozbiljno da to graniči sa auto-ironijom i sve je nekako prenaglašeno i “big deal”. Međutim, pao sam na foru iako mi je od početka bilo jasno da je ovo “second hand” film, sastavljen od recikliranih sastavnih delova.

Prvo, Bad Words je Batemanovo autorsko čedo, njegovo debitantsko ostvarenje u rediteljskoj fotelji. Bateman je dobar i duhovit komičar koji je napravio karijeru od uloga najpametnijeg tipa u prostoriji, oslanjajući se na verbalni ping-pong. Bad Words je prvi film gde on igra govnarčinu, a ne finog pametnjakovića i odlično mu ide. Drugo, scenario je mestimično duhovit, ali je uglavnom nezreo koliko i glavni lik i često ide na provokaciju radi provokacije i šok radi šoka. Nešto od toga je duhovito, a nešto baš i nije, i film bi vrlo brzo postao dosadan u svojoj neprijatnosti da Bateman glumačkim i režijskim trikovima ne unosi veštačku napetost na jedan skoro pa majstorski način. I to je fora na koju sam pao.

 

To je onaj osećaj kada znate da vas neko “radi”, ali svejedno ne znate baš kako i zašto vas radi. Sve je artificijelno oko motivacije glavnog lika, dok su ostali likovi samo “plot devices” ili surogat-uho za publiku. Znate da ta velika tajna, jednom kada izleti kao duh iz boce, neće ispuniti očekivanja, i da će sve skliznuti u ljigavštinu na granici patetike, ali svejedno napeto pratite. Za tako nešto je potrebno dosta zanatskog umeća, i Bateman ga pokazuje i dokazuje, pre svega u domenu tajminga, ali i kreiranja apsurdne retro atmosfere oko takmičenja, kroz mizanscen i sephia fotografiju.

I pored, kako će se otkriti, reciklirane motivacije glavnog lika, Bateman briljira kao glavni glumac i showman, ispaljujući uvrede brzinom svetlosti i ponašajući se kao kreten pušten s lanca. Ostali glumci nemaju nimalo zahvalne uloge. Mladi Rohan Chand je još i dobio najživotniji lik, ma koliko upadao u standard malog štrebera, i njegova izvedba je sasvim na mestu, iznad standarda za tako mladog glumca. Kathryn Hahn je ponajviše zakinuta, jer ima dovoljno vremena na ekranu, ali joj je lik pasivan. Samo na početku ima jedno zanimljivo prepucavanja i kasnije dve scene seksa, dok ostatak vremena samo sluša šta Guy ima da kaže i nevešto pokušava da izvuče neke odgovore iz njega. Allison Janney donosi svoju tipsku ulogu, njoj leže uloge kučki sa nekakvim, najčešće profesorskim autoritetom, međutim to ovde nije ništa posebno, još manje novo, jer je takvih epizoda glumica imala pun kufer. Philip Baker Hall je jednako tako sveden na stereotip džangrizavog starog intelektualca, što je više nego sposoban da izvede.

 

Sve u svemu, Bad Words, iako nije ništa spektakularno, predstavlja simpatičan i solidan debi za glumca koji se uhvatio režije. Nevezano za to, u pitanju je jedna blesava i apsurdna feel-good komedija za koju vam neće biti žao da ste odvojili vreme. Za više od toga, film bi morao imati i više integriteta. Satirizacija tupavih takmičenja, američke izvitoperene kompetitivnosti i neumerene roditeljske ambicije se ne računa u neki poseban integritet, toga imamo na pretek poslednjih nekoliko godina. A konačnom utisku ne pomaže ni obilje plitkog i uvredljivog humora. Ali film barem nije dosadan.