7.5.14

HairBrained


2013.
režija: Billy Kent
scenario: Billy Kent, Sarah Bird, Adam Wierzbianski
uloge: Alex Wolff, Brendan Fraser, Julia Garner, Fred Melamed, Austin Pendleton, Parker Posey

Ponekad film koji se sastoji od varijacija na standardne teme nije loš. To najčešće zavisi od toga koliko tih tema ima, koliko su potrošene, kako su varirane i kako je sve to posloženo. Većina žanrovskih filmova su takvi, jer ne može svaki film napraviti revoluciju u okviru žanra, i tu nema ničeg lošeg. Stvari stoje drugačije kod indie dramedija: većina filmova jesu napravljeni prema nekom kalupu i većinu takvih filmova percipiramo kao loše. Prosto, od indie filmova očekujemo da budu originalni ili makar originalniji.
HairBrained je primer jednog konglomerata klišeja, pritom veoma nespretno posloženih. Svojim samouverenim stavom pokušava da evocira uspomene na bolje filmove te vrste, ali to ga čini još slabijim i iritantnijim filmom. Svaki element ovog filma ste već negde videli. Ništa čudno, u pitanju je manje ili više standardna priča o neočekivanom prijateljstvu između trinaestogodišnjeg genija Elija (Wolff) i četrdesetogodišnjeg gubitnika koji je prokockao biznis, kuću i brak, Lea (Fraser) koja se dešava na raspalom, mediokritetskom malom “liberal arts” koledžu. Obojica glavnih likova su plastični do kraja i nemoguće ih je oživotvoriti na bilo koji način. Jedan je klinac, intelektualno razvijen, ali emotivno još uvek dečak sa glupom frizurom za koju će ponuditi objašnjenje (da zaštiti mozak od infekcije glupošću), i iritantnim stavom. Drugi je matori krele koji u jednom trenutku deluje “zrelo i odraslo” zato što daje “životne” savete, a u drugom glupavo, gubitnički i granično retardirano. Nije ni čudo da je i njihov odnos šablonski i plitak, dosadan.
Dakle, Eli vuče traume od svoje neodgovore majke (Parker Posey koja ima jednu scenu i tri replike u filmu, neverovatno traćenje komičarskog talenta i šanse da film zaista profunkcioniše kao komedija, a ništa bolje nisu prošli ni Fred Malamed kao “bookie” i Austin Pendleton kao misteriozni starac) i od odbijanja na Harvardu. Mali genije je onda pristao ne bezveznom koledžu a la Community i u problemu je: ženske ga saleću, a on ih se plaši, matori debeli tupson živi u sobi preko puta, a još ga i polu-debilni “jock” siledžija juri da ga bije. Slamku spasa vidi u fakultetskom “Mastermind” timu i svom talentu da pamti svu moguću triviju, pa im se pridružuje, preuzima kapitensku poziciju i vodi ih putem slave iz pobede u pobedu u kviz-ligi. Njegovo samopouzdanje raste, upoznaće i prvu devojku (Garner), a Leo će mu postati očinska figura i neformalni trener celog tima.
Nadalje će film biti klasična koledž komedija sa takmičenjem, uz nekoliko veoma bledih i usputnih pod-zapleta: Leova ljigavost i sklonost kockanju, Leov odnos sa kćerkom koju je napustio, Elijev odnos sa devojkom, Elijev strah od koledž-drolje, Elijev sukob i mirenje sa debilnim “jockom”... HairBrained svoj stil krade od mase filmova i serija, vidljiva je apsurdnost Napoleon Dynamite i Communitija, tu se još nađu Revenge of The Nerds, Real Genius, pa i prethodni film Kenta i njegovih scenarista, The Oh in Ohio. Biće tu stylish scena, jedan ničim izazvani video-spot i par blentavih fora i gegova. Jedino što se iz daleka može nazvati smešnim u ovom filmu su pitanja i odgovori na kvizu, ali ni tu svaki štos nije posebno dobar. Nije loša ni Elijeva transformacija od uplašenog klinca do neke vrste intelektualne zvezde koledža.
Ako išta može spasiti ovaj film, onda je to relativno pozitivan stav o intelektualnosti. Većina koledž-filmova se fokusira na sport, lošu muziku, seksualne izazove, alkohol, drogu i debilne žurke. Ovde makar imamo kviz takmičenje, ali slaba je to uteha, pošto isto postaje jednako popularno i opterećeno takmičarskim duhom kao i neki sport. Uštedite svoje vreme i preskočite nesmešnu komediju zvanu HairBrained.