31.5.14

Age of Uprising: The Legend of Michael Kohlhaas



2013.
režija: Arnaud des Pailleres
scenario: Arnaud des Pailleres, Christelle Berthevas (po romanu Heinricha von Kleista)
uloge: Mads Mikkelsen, Melusine Mayance, Delphine Chuillot, David Kross, Bruno Ganz, Denis Lavant, Roxane Duran, Paul Bartel, David Bennent, Swann Arlaud, Sergi Lopez

Nemojte da vas žanr istorijske drame, izvorni roman, trajanje od dva sata i poduži spisak glumaca zavaraju. Michael Kohlhaas nije film sa živom radnjom, ne daj bože spektakl, a gro drame je stavljen u misli i osećanja naslovnog junaka. Glumaca u epizodnim ulogama ima relativno mnogo, ali većina tih epizodista su tu da čuju i počuju glavnog junaka, ili mu postave pitanje na koje će dobiti odgovor. Povrh toga, Michael Kohlhaas je primer kako se adaptacije ne rade nikad i ni po koju cenu.
Izvorni roman je inspirisan stvarnim junakom i njegovom stvarnom pobunom negde na početku XVI stoleća, ali je napisan 1811. godine i služi kao alegorija na Napoleonova osvajanja i tiraniju. Nemci su već napravili dve ekranizacije, jednu još 30-ih godina, drugu 1969. godine i potonja je imala premijeru u Cannesu i završena je sa ubačenim sirovim materijalom sa studentskih protesta, što je veoma živo govorilo o duhu pobune i potrebi za borbom protiv tiranije i zloubotrebe vlasti. I Amerikanci su napravili svoju verziju pod imenom The Jack Bull (1998), doduše direktno za televiziju, i u pitanju je bila temeljna rekontekstualizacija originalnog romana, a priča je prenesena u western setting, što se sjajno uklopilo u razmatranja o vaninstitucionalnoj pravdi.
 
Sa najnovijom, francusko-nemačkom verzijom stvari nisu tekle nimalo glatko. Nemci nisu stisnuli petlju da sami idu u ekranizaciju, pa su Francuzi dali većinu sredstava i postavili nekoliko ne baš promišljenih uslova: da se radnja prebaci u francusko okruženje i da se prema tome prepravi tekst. Reditelj des Pailleres i Christelle Berthevas (inače bez ikakvog ranijeg kredita u karijeri) su pokušali da to naprave tako da održe što je moguće više od izvorne priče. Aluzija na Napoleona je, naravno, nestala, ali su se potrudili da održe pozadinsku priču o reformaciji. U procesu su žrtvovali lik Martina Luthera i zamenili ga sa bezimenim teologom, ali su kao bonus dodali kraljicu Margot. Zvuči blesavo i nategnuto, ali moglo bi da odradi posao, ipak je to nekakav istorijski film sa kostimima, mačevima i konjima, i sjajni danski glumac i dokazani ratnik Mikkelsen je u glavnoj ulozi, pa bi morao da bude zanimljiv i napet. Ali ne...
Priča je klasična i vapi za klasičnom interpretacijom. Ne mora zbog toga da se ide u Hollywood, i Francuzi znaju da naprave spektakl po motivima svoje istorije ili književnosti. Primera je bezbroj. Dakle, naš naslovni junak (Mikkelsen) je dobrostojeći uzgajivač i trgovac konjima. Njega slučajno prevari i pokrade lokalni baron (Arlaud), traži mu novac za prolaz preko poseda i kao zalog uzme dva Kohlhaasova konja i slugu da se brine o njima dok Kohlhaas ne donese novac. Baronovi ljudi krenu da izrabljuju konje, sluga se pobuni i baron pusti pse na njega. Videvši šta se desilo, Kohlhaas krene da traži odštetu svim legalnim kanalima, ali sudija je baronov rođak. Kohlhaasova žena (Chuillot) čak zatraži audijenciju kod princeze (Duran) da sasluša njen slučaj, ali je na smrt pretuče njena vojska. Kohlhaas shvati da nema pregovora sa bandom i okupi seljake da se osveti baronu, ali se duh pobune uskoro proširi po celoj regiji i Kohlhaasova banda postane veoma brojna i veoma opasna.
Napad na baronovu rezidenciju je jedina iole akciona scena, iako se više polaže na taktiku nego na samu borbu. Od tog momenta počinje portret izmučenih seljaka, posebno je upečatljiv jednoruki Sancho Pansa na magarcu, i njihovog teškog života i nakupljenog besa. Druga centralna stavka je Kohlhaasova borba sa sopstvenom dušom, bilo kroz odnos sa kćerkom (sjajna Melusine Mayance), bilo kroz razgovore sa teologom (Lavant), bilo kroz pregovore sa princezom i sa svojim seljacima. Kohlhaas zapravo samo traži pravdu za sebe, što ga u konačnici čini veoma sebičnim, iako principijelnim likom.
 
Kad već nema nasilja i borbe (mada su posledice vidljive, iako se same borbe i napadi odvijaju u drugom ili trećem planu), barem očekujemo dramu kod junaka. I nje ima, odnosno čini se da je ima. Princip iznad svega je dobra vodilja u spektaklima, dramski likovi ipak moraju biti složeniji. U tom okviru se Kohlhaasovi postupci čine malo verovatnim, a neki čak i potpuno suludim. I samo finale, kao očekivani vrhunac drame, gde se Kohlhaas žrtvuje zbog svog principa, i isteravši svoju pravdu spreman je da primi legalnu kaznu obećava emotivni naboj ali ga ne ispunjava.
Reditelj ovog filma neće pretrpeti štetu, jer nema ni neku ogromnu reputaciju, ali će se kola slomiti na Mikkelsenu. On je dokazano dobar glumac, ali mu ne leži uloga mudrog i blagoglagoljivog vođe koji izgovara motivacijske i poučne replike. Mikkelsen radi pristojan posao, najbolje što može, ali to nije dovoljno da bi spasilo ovako dosadan i naporan film. Podzaplet sa ženom i kćerkom (toga u romanu nema) je solidan, uklapa se u ostatak priče, ali čini se da je tu samo da popuni vreme.
Ponekad mi stvarno nedostaju istorijski filmovi starog kova, sa crno-belom karakterizacijom, koji u velikoj meri odudaraju od faktografije ili je pojednostavljuju do debiliteta, sa epskim tučama i mačevanjima, , sa kostimima, sa scenografijom sa bespoštednim bitkama i pamtljivim “one-linerima”. Umesto toga Michael Kohlhaas nudi obilje pejzaža i pokušaj unutrašnje drame i nekakvog socijalnog i filozofskog razmišljanja. I u skoro svemu pada...