6.5.14

Mother of George

tekst originalno objavljen na www.fak.hr


2013.
režija: Andrew Dosunmu
scenario: Darci Picoult
uloge: Danai Gurira, Isaach De Bankole, Tony Okungbowa, Bukky Ajaji, Yaya Alafia


Za ovim filmom je američka kritika prosto poludela. Imao je zapaženu premijeru na Sundance festivalu, nagrade na nekim manjim festivalima i sasvim solidan prijem kod publike, naročito kada je u pitanju ovako egzotičan indie uradak. Gledajući po težini koju ima njegova tema, u pitanju su unutrašnji konflikti, konflikti sa sredinom i konflikti kultura oko nekih temeljnih ljudskih pitanja, kao i po realizaciji u određenim segmentima (apsolutno briljantna fotografija, razrađenost likova i situacija i potpuno pogođena simbolika i sklad između vizuelnog aspekta i narativa), film je privukao potpuno zasluženu pažnju. Međutim, film na mene nije ostavio utisak kao na moje uvažene i iskusnije kolege.
U pitanju je drugi film Andrewa Dosunmua, nigerijskog imigranta sa adresom u New Yorku, fotografa, modnog dizajnera i reditelja video spotova poznatih izvođača. Već sa prvim filmom Restless City (2011), smeštenim u milje afričkih imigranata u New Yorku, Dosunmu je privukao pažnju kritike i publike. Mother of George je lociran u istom miljeu, adaptiran po drami Darci Picoult, i istovremeno je i sasvim intimna i sasvim univerzalna priča.
Ima nešto sa filmovima koji počinju na venčanju, a ovde imamo poprilično posebno venčanje, nigerijsko. Svečana odela su drugačija, šarenija, obred je paganski, pozitivan i zastrašujući u isto vreme. Mladenci su Ayodele (De Bankole), vlasnik uspešnog afričkog restorana, i Adenike (Gurira), žena koju je on doveo iz matične zemlje. Već na venčanju se vidi da glavnu reč vodi njegova majka (Ajaji), prava afrička “mater familias”, i ona daje “zadatak” nevesti da rodi sina koji će dobiti ime George po mladoženjinom pokojnom ocu. Naslov savršeno pogađa funkciju glavne junakinje.

Brak se čini skladnim, Ayodele se bavi poslom, Adenike je uglavnom kod kuće, ali ta famozna crta nikako da poplavi. Mater familias će davati drevne savete za plodnost, ali ni to ne pomaže. Naravno, plodnost može i mora biti samo ženski problem, pravi mužjaci neće time da se bave, a odlazak na kliniku je tabu, ko zna šta će doktori iskopati. Adenike trpi pritisak i od svekrve, ali i od svoje majke koja je ostala u Nigeriji. Svekrva će imati poslednji savet koji je i nezamisliv, ali i brutalno pragmatičan, a uključuje Ayodeleovog brata Biyija (Okungbowa). A to, naravno, otvara nove dileme i konflikte, jer se dve temeljno patrijarhalne vrednosti porodice i vrednosti suprotstavljaju jedna drugoj, što demonstrira krhkost jednog rigidnog sistema kada se suoči sa realnom zavrzlamom.
Adenike je u centru mnogih konflikata. Sa jedne strane, želi da “podari mužu” sina, uostalom, George je neka vrsta porodičnog projekta, ali to je gura u nezamisliv čin, kad već normalni, zapadnjački, sekularni i naučno zasnovani kanali ne dolaze u obzir. Istina, Adolaye se trudi da bude obazriv i ne dovodi drugu ženu (na šta ima pravo po plemenskim običajima) koja će mu roditi dete, ali Adenikin status visi o koncu. Drugi konflikt je konflikt jedne same žene sa okoštalim porodičnim strukturama koje su neki miks patrijarhata i gerantokratskog matrijarhata. Treći konflikt, potencijalno najzanimljiviji, ali najmanje istražen je konflikt tradicije i tradicionalizma sa modernim, pre svega zapadnim i sekularnim svetom. U filmu taj svet predstavlja Biyijeva devojka i Adenikina prijateljica Sade (Alafia) koja je potpuno integrirana Amerikanka nigerijskog porekla, zapadnjački obučena, modernih stavova, emancipovana, sklonija odlasku kod doktora nego kod vrača, popa ili hodže.
Dok se bavi ekspozicijom i dok nam je u prvom planu kontrast nigerijske šarene odeće koju nosi Adenike sa hladnim sivo-plavim tonovima Brooklyna, Mother of George je film zanimljiv za gledanje, makar kao uvid u jednu nama stranu kulturu. Međutim, od centralnog predloga, film klizi u generičku melodramu koja može biti presečena sa malo logike. Likovi jesu slojeviti, ali ostaju nepromenjeni kroz ceo film, te njihovi odnosi ostaju zamrznuti u nekoj vrsti pat-pozicije. Problem je lako rešiv, samo kada bi ga neko rešavao kako dolikuje, kada bi Adolaye bio spreman makar na razgovor i malo logike. Kada počne melodrama, film i likovi prestaju da idu u bilo kom pravcu.
 
Film je fantastično snimljen kamerom Bradforda Younga, a pored sheme boja i kontrasta posebno je zanimljiva kompozicija kadrova koji su dostojni detaljnog proučavanja. Reditelj ima osećaj za milje, priču i donekle za ritam i svakako ume da postavi problem. Međutim, problem je dovoljan da nas zaintrigira, ali nije dovoljan da nam drži punu pažnju do kraja filma.
Dobro, možda preterujem i možda je problem u mojoj percepciji. Naravno, ko je manje upoznat sa matricama primitivnih kultura ostaje zapanjeniji kada jednom vidi neku primitivnu praksu i njene posledice na psihu, pa i na život određene individue. Moj sud o Mother of George je takav kakav je zbog čudne i zabrinjavajuće sličnosti balkanskog patrijarhata i balkanske gerantokratije sa afričkim pandanima. Godinama imam teoriju da je Balkan komadić Afrike koji je zalutao u Evropu. Mene film nije iznenadio dovoljno da bi me šokirao, nije mi čak otkrio ništa kapitalno novo što mi nije poznato iz književnosti realizma, recimo. Suviše mi je poznat, suviše u skladu sa svakodnevnim balkanskim iskustvom da bih u njemu video onu iskru. Opet, možda je taj šok i računanje na nepoznato bila svesna rediteljska odluka, a možda i nije.
Sve to nikako ne znači da Mother of George nije dobar film. Itekako je dobar, ali nažalost samo dobar, ne odličan, ne genijalan, čak ni izuzetan. Mada, ponekad je dovoljno dobro biti samo dobar.