Joe

2013.

režija: David Gordon Green

scenario: Gary Hawkins (po romanu Larrija Browna)

uloge: Nicolas Cage, Tye Sheridan, Gary Poulter, Ronnie Jean Blevins, Adriene Mishler

Joe je film nalik na Mud. Oba filma imaju naslovnog junaka jednostavnog imena, sa ogromnim emotivnim bagažom, istorijom nasilja i zločina i iskrenom željom da se promene, da budu bolji ljudi ili da se makar stave pod kontrolu, u čemu im pomažu klinci. U ovom slučaju u pitanju je isti klinac, Tye Sheridan, najperspektivniji glumac svoje generacije, čudo od deteta koje je otkrio Terrence Malick u The Tree of Life. Oba filma su smeštena negde na Jug i oba filma su režirali južnjački autori, kolege sa North Caroline, i oba filma u naslovnim ulogama imaju moćne glumce čije su karijere bile oštećene sa gomilom loših filmova.

U pitanju su ipak dva distinktivno različita filma, kao što su u pitanju dva distinktivno različita autora. Jeff Nichols, autor Muda, nikada nije izlazio iz okvira indie scene, snima nešto sporijim tempom i od Muda je napravio mračan, ali ipak pomalo sanjarski i nostalgičan film sa skoro pa romantičnim krajem. David Gordon Green je, sa druge strane, imao flert sa Hollywoodom gde je snimio tri različito uspešne žanrovske komedije, u stanju je da izbaci i po više filmova godišnje. Joe je drugi u 2013. godini, posle svedenog Prince Avelanche, i oba su snimljena po predlošku. Joe snimljen po romanu južnjačkog tragičnog pisca Larrija Browna u adaptaciji Garija Hawkinsa, velikog poznavaoca piščevog dela i autora dokumentarca The South of Larry Brown. Joe je nepatvoreno mračna, tragična priča nabijena emocijama i simbolikom, perfektno snimljena i smeštena u derutni Winter's Bone setting.

 

Joe (Cage) je tipičan južnjački grubijan dobrog srca – pošten prema svojim radnicima, zaštitnički nastrojen prema svojoj ljubavnici, dobar prijatelj sa šerifom, bakalinom i damama iz javne kuće. Vozi stari pick-up i ima opasnog psa. Bivši je robijaš koji ne trpi nepravdu, alkoholičar kratkih živaca koji začas plane i upada u nevolje. Jedna od nevolja je lančana tuča sa lokalnim sociopatom Willijem Russelom (Blevins). Kada upozna mladog Garija (Sheridan), Joe će ostati impresioniran momkovom radnom i životnom etikom i time kako se nosi sa pijanim i nasilnim ocem po imenu Wade (Gary Poulter, stvarni alkoholičar i beskućnik, naturščik u vrhunskoj i jedinstvenoj ulozi, tragično nastradao na ulicama Austina pre premijere filma), mentalno oštećenom majkom i sestrom i siromaštvom. Gary nema dana škole, ali je pametan, snalažljiv i vredan i Joe se brzo veže za njega. Kada Wade i Willie udruže snage u jednom odurnom poduhvatu, film će krenuti putem očajničkog obračuna.

Snimljen kamerom Tima Orra, Joe nudi kontrast između lepog, šumovitog predela i đubreta koje prave ljudi, ljudske bede i opasnosti. Kuće su neodržavane i prete da se pretvore u straćare. Ljudima fale zubi, izgubljeni što zbog nebrige, što u tučama. Svi imaju oružje, pištolje, noževe, sačmare. Nasilje i stara zameranja su jedino što ih drži izvan apatije. Čak je Joe relativno dobrostojeći, ima firmu za šumske radove, ali se bavi ilegalnom shemom trovanja slabog divljeg drveća da bi veliki drvni kombinat tu zasadio kvalitetnije i profitabilnije sadnice. Joe je svestan koliko je u boljem položaju od svojih radnika i tretira ih sa strogom, ali pravednom disciplinom, zaštitnički i ljudski. Pomenuo sam Winter's Bone, film jedinstven po atmosferi propasti, divljačke izgubljenosti na granici post-apokalipse, ali Joe je film koji je zamisliv i u drugačijoj atmosferi. Joe bi jednako tako mogao biti vlasnik vrtlarske firme ili male fabrike, Wade bi mogao biti radnik u čeličani ili policajac u penziji. Joe je više ljudska nego socijalna priča.

 

U pitanju je parabola o moralu, pitanja su gotovo biblijski moćna. Joe je u konfliktu između svoje stalne potrebe za nasiljem (scena kada dovodi psa u bordel), kurčenjem (vožnja u pijanom stanju i sukob sa policijom), pijanstvom i haosom sa jedne strane i potrebe da bude dobar, pravdoljubiv čovek sa druge. U njemu se bore one sile surove prirode i milosrđa, kao u The Tree of Life, ali ta borba je mnogo turbulentnija nego kod Seana Penna u Malickovom filmu. Joe je svestan da kada je sam i zaključan u kući neće napraviti nikakvo sranje, pa tome i pribegava kad god može. Trudi se da bira bitke i izbegava nevolje, ali one ga sustižu. U jednom pijanom monologu Wade kaže da oni koji traže nevolju često dobiju i više nego što žele i više nego što mogu podneti, Ovo se sa sigurnošću odnosi i na Joea, ali i na sve likove u filmu. Nažalost, i na malog Garija koji se fizički može i želi suprotstaviti ocu, ali ga sputava njegova dobrota i nevinost, iako je otac sertifikovano đubre od čoveka. Film se oslanja na simbole i ta simbolika je pogođena savršeno i tajming je perfektan. Istakao bih samo nimalo slučajne scene sa psima (možda malo banalna, ali svakako efektna “dog eat dog” metafora) i sa zmijom otrovnicom u šumi. Neki ljudi su rođeni otrovni.

Ono što ostavlja pomalo mlak utisak je scenario koji nikako nije loš, ali koji pokušava i da izmeni i da istovremeno ostane veran izvornom romanu. Larry Brown je imao određeni stil pisanja koji je podrazumevao izlomljeni narativ i česte šokantne i slučajne postupke likova iza kojih ne stoji motivacija. U filmu je narativ upeglan toliko da je fluidan, ali su određeni postupci likova ostali bez motivacije, iako su likovi dorađeni i karakterni. Na trajanje od dva sata, dodadtnih 15-20 minuta gde bi se objasnila motivacija za određene postupke ne bi bili na odmet. To film čini neujednačenim i posebno kvari utisak na kraju filma, gde bi klimaks mogao biti i veći.

 

Glumci su savršeno odabrani i savršeno vođeni. Nicolas Cage je ostvario jednu od svojih najboljih uloga (a imao ih je – cela njegova karijera je prožeta sjajnim ili očajnim ulogama, bez sredine) i možda “kupio kredit” za još nekoliko groznih. Tye Sheridan je pokazao da je sposoban da deli scenu sa velikim glumcima i da ne ostane kratkih rukava, ima sjajan izbor uloga i verovatno blistavu karijeru pred sobom. Podseća me na nekadašnje hollywoodske mladiće Johnnija Deppa i Leonarda Di Capria, samo mi se čini još životnijim i versatilnijim od njih dvojice. Relativno nepoznati indie glumci Ronnie Jean Blevins i Adriene Mishler su potpuno na mestu u svojim ulogama. Međutim, profesionalci mogu samo da se sklone pred naturščikom Poulterom. Ovaj osebujni beskućnik je bio “wild card” i kamen spoticanja između reditelja i producenata, upitan zbog svog alkoholizma i verovatne psihičke bolesti, međutim u filmu se čini da on nije igrao Wadea, nego da je on Wade. Tako nešto je teško, skoro nemoguće postići i zaista mu je zasluženo posvećen film.

Istini za volju, Joe nije ni jedini, pa čak ni redak predstavnik žanra “backwoods” trilera i drama. Filmovi smešteni u ruralne, primitivne krajeve Amerike, u milje sirotinje, nasilnika i očajnika su trend poslednjih godina i svojevrsni socijalni komentar. Iako su u pitanju često temeljno promišljeni filmovi iznad proseka, moguće je očekivati da će se njihova kritička oštrica zbog inflacije uradaka, tipiziranja i slivanja u žanr. Joe je vizuelno besprekoran, narativno posložen i promišljen film o malim ljudima i velikim temama. Zaista je u pitanju jedan pravi autorski film i od mene dobija masivnu preporuku za gledanje.