4.5.14

Kill Your Darlings


2013.
režija: John Krokidas
scenario: John Krokidas, Austin Bunn
uloge: Daniel Radcliffe, Dane DeHaan, Michael C. Hall, Jack Huston, Ben Foster, David Cross, Jennifer Jason Leigh, Elizabeth Olsen, John Cullum, Kyra Sedgwick

U poslednje vreme postoji trend u kinematografiji da se snimaju biografski filmovi o beatnicima ili filmovi po motivima beat literature koja je bazično biografska, sa manje ili više distorzije. Nije to bez neke, beatnici su se pojavili gotovo niodakle, gotovo samonikli u jednom traumatičnom društvenom trenutku (potkraj Drugog svetskog rata), a u posleratnim godinama, takođe socijalno stresnom periodu, doživljavaju afirmaciju. Kada je malo ocvao sledeći veliki hippie pokret, anti-akademski, revolucionarni beatnici su, gle ironije, postali predmet akademskih studija i živeli ostatke svojih života kao skoro nedodirljivi mali bogovi. Ono što je mnogo zanimljivije od njihovih sudbina i trijumfa su njihovi teški počeci u jednom davno prošlom svetu, mračnom, represivnom i rastrganom između tradicije i potrebe za nečim novim, sada izmenjenom do neprepoznatljivosti. Može se raspravljati da su u promeni sveta i beatnici igrali nekakvu ulogu.
Ekranizacije beat literature nisu ništa posebno novo (pada mi na pamet Cronenbergov Naked Lunch), ali svež trend su izraženo biografski filmovi koji pokušavaju da nekako dokontaju u čemu je bio štos sa beatnicima. Tako smo imali dosadnjikavi, razvučeni, kalkulantski On The Road koji je mogao samo da fingira emocije i nešto bolji Big Sur, čija je jedina mana bila to što se u osnovi bavio ne-događajima ili događajima niskog intenziteta, ali je svejedno pokušavao da uhvati bit izvorne knjige i unutrašnji svet autora. Pre toga smo imali Howl (2010). Sada, za promenu, imamo punokrvni biografski film koji nije nastao po knjizi ili pesmi. Kill Your Darlings materijal crpi iz novinskih članaka i veoma temeljno obrađenih memoarskih zapisa aktera u pred-fazi beat pokreta. Reditelj Krokidas je debitant i unosi potrebnu energiju i svežinu, a scenarista Bunn je bivši novinar sa dobrim okom za odvajanje bitnog od nebitnog zarad celovite priče.
 
Film posmatramo iz perspektive Allena Ginsberga (Radcliffe), brucoša na studijama književnosti na cenjenom, vrlo tradicionalnom Univerzitetu Columbia. Zajedno s njim upoznaćemo beat legende, drogiranog bogatog naslednika Williama Burroughsa (Foster) i bivšeg sportistu i serijskog zavodnika i alkoholičara Jacka Kerouaca (Huston), te dobiti uvid u vreme seksa, droge i jazza i njihove prve literarne korake. Ono što izdvaja Kill Your Darlings od drugih “beatničkih” filmova je to što se film ponajmanje bavi trojicom velikana. Ginsberg je tek narator, naše oči i uši na sceni, a Burroughs i Kerouac su sporedni likovi. U centru filma je mračni magnetizam Luciena Carra (DeHaan) i njegov veoma zamršeni odnos sa Davidom Kammererom (Hall), koji će na kraju rezultirati prilično poznatim ubistvom i sudskim procesom.
Osnovna mana Kill Your Darlings je ogromna ambicioznost spakovana u “indie-friendly” okvir od 100 minuta. Film se simultano odvija na tri fronta, kao priča o Ginsbergovom sazrevanju, literarnom i ljudskom, kao pred-istorija i “neobuzdana mladost” značajnog literarnog pokreta, i na kraju, kao triler-misterija o jednom ubistvu. Uspesi na ta tri fronta su promenljivi.
Kao biografski i film o odrastanju Allena Ginsberga, Kill Your Darlings je uspešan i kvalitetan uradak, sa jasno pozicioniranim likovima i uticajima. Film pokriva raspon od prve Ginsbergove godine na studijima i savršeno oslikava promene na njemu, usput nam dajući i nešto širu sliku (njegovu familiju i njegovo društvo). U tom smislu, Daniel Radcliffe je više nego dobar izbor za ulogu Ginsberga. Nije nikakva tajna da se mladi britanski glumac po svaku cenu želi rešiti jedne uloge koja će ga obeležiti do kraja sveta i veka (Harry Potter serijal, naslovna uloga), uz koju je glumac odrastao od dečkića do momčine i ovo je možda pravi put za njega. U pitanju je velika ličnost iz istorije književnosti, kompleksna ličnost u veoma pipavim formativnim godinama i okolnostima. Prvi put kad Radcliffa vidimo kao Ginsberga, on ima debele naočare i štrebersku pojavu, u literarni svet gleda otvorenih očiju i usta i pada pod uticaj Luciena Carra, čoveka koji svakako ima ideju, ali nema ni talenta ni discipline da svoje ideje realizuje. Ginsberg će u toku filma od ne baš argumentiranog buntovnika koga profesor zeza da je Whitman mlađi postati neka vrsta pesničkog talenta koji obećava. Uporedo s tim, Ginsberg će ispitivati granice i puteve svoje seksualnosti, pokušavati da se s njom pomiri i da s njom živi i konačno dobiti dovoljno integriteta da se svom prijatelju, idolu, erotičnoj fantaziji, mentoru i uzoru Carru usprotivi kada ga jednom konačno prozre kao prevaranta i pozera.
 
Kao istorijat pokreta, film je takođe efektan iz jednog jednostavnog razloga: bavi se periodom kojim se drugi filmovi ne bave, daleko pre On The Road, Howla i Burroughsovih narkomanskih eskapada. Centralna figura je Carr, onaj koji je prvu beat ekipu i okupio oko sebe iz ovih ili onih, principijelnih ili sebičnih razloga. Zamerka, sasvim opravdana, koja mu se može tu naći je da su pored Carra, Ginsberga i donekle Kammerera, koji su razvijeni likovi, Burroughs i Kerouac zapostavljeni, nedovoljno napisani i “sketchy”. Druga zamerka je latentna mizoginija u filmu, svega nekoliko ženskih likova, od kojih su sve do jedne glupave, manipulativne, lude ili nesimpatične, ali ta se zamerka lako pobija sa perspektivom filma, odnosno Ginsbergovom perspektivom. Njegova majka (Leigh) je zaista bila pacijent više psihijatrijskih ustanova, Edie Parker (Olsen), Kerouacova gunđava devojka zaista nije imala razumevanje za Jackovo pijano i drogirano umetničko društvo i njegove eskapade s njima, a ni susret sa Carrovom majkom (Sedgwick) nije baš bio prijatan. Neki kritičari zameraju da se film bavi ne tako bitnim i atraktivnim počecima pokreta, te da dosta često izgleda kao mračnija varijacija na temu Dead Poets Society. A mora li da se bavi njihovim stvaralaštvom? Nije li “portret umetnika u mladosti” sasvim legitimna tema? Nego kako, kažem ja, i prilažem scenu revolucionarno-terorističko-konceptualnog napada na univerzitetsku biblioteku kao prilog svojoj tezi.
Kada smo kod trilera i misterije, stvari stoje nešto slabije, ali to se može otpisati kao rediteljska trapavost i neiskustvo. Istina, taj događaj je obeležio mnoge pesničke karijere i doveo određene ljude u nezgodne situacije, i svakako bi bilo bolje da je efektnije predstavljen, ali šta je – tu je, samo to ubistvo nije u centru filma, više je “twist” za treći čin. Ipak, taj slabiji segment nekako kvari utisak o druga dva i ostavlja nekoliko neispunjenih rupa u priči.
 
Pored “milestone” uloge koju je Radcliffe ostvario, i koja će biti značajna za njegovu karijeru, ali sumnjam da će ući u nekakve anale glumačkih ostvarenja, treba istaći i lakoću i živahnost sa kojom DeHaan pristupa nimalo jednostavnoj ulozi mefistofelijanskog Luciena Carra. Mnogi glumci bi se takve uloge uplašili, ili bi je igrali po pogrešnom šablonu, ali De Haan nastupa hrabro i ležerno. Michael C. Hall isto ima mračnu i kompleksnu ulogu, što nije za posebno čuđenje, pošto se glumac proslavio baš takvim ulogama na televiziji (Six Feet Under, Dexter). Ono što mu se može priznati je da niti jednog trenutka ne pokušava da se vozi na staroj slavi ili da reciklira uloge, i u njegovoj interpretaciji Davida Kammerera vidljivi su uticaji i intelektualni stil Phillipa Seymoura Hoffmana. Epizodisti nisu dobili puno materijala sa čime bi mogli da rade, Foster kao Burroughs je kitnjast, ali statičan, dok je Huston kao Kerouac dosta praznjikav. Izuzetak među epizodistima je John Cullum kao konzervativni profesor koji uspeva da ukrade nekoliko scena u kojima se pojavljuje sa tom profesorskom teatralnošću. Iz njegovih usta ćemo čuti i naslov filma, koji on upotrebljava kao termin za pesničku tehniku pročišćavanja teksta i odstranjivanja omiljenih delova, jer bi oni mogli biti važni samo pesničkom egu, a ne i čitaocima. Naravno, kako se film ne bavi akademskom raspravom o rimi, metrici i versifikaciji, i naslov ima mnogo mračniji kontekst.
Uz glumački segment, treba istaći najčešće stabilan scenario i za debitanta prilično znalačku režiju. Greške se javljaju, nisu baš ni sitne, ali se potiru sa količinom inovativnih scena. Upotreba moderne muzike koja se tematski vezuje za događanja, iako krši kontinuitet sa periodom, je vešto uklopljena i generalno nenametljiva i bez primese mudrovanja. Scenografija, kostim i fotografija odlično dočaravaju period i za svaku su pohvalu.
Kill Your Darlings, iako nije film bez mane i daleko je od savršenstva, predstavlja više nego dobro debitantsko ostvarenje i možda i najbolji film o beat generaciji. To možda i nije neki uspeh, jer je beatnička poezija i životna filozofija neuhvatljiva (neko pametno reče da su se beatnici slagali da je svet otišao u vražju mater, ali se nisu baš slagali kako i zašto), a ostali filmovi su bili neverovatno površni. Poređenja su, znači, nebitna. Bitno je da je Kill Your Darlings dobar film, sam po sebi.