11.8.14

A Long Way Down


2014.
režija: Pascal Chaumeil
scenario: Jack Thorne (po romanu Nicka Hornbija)
uloge: Pierce Brosnan, Imogen Poots, Toni Collette, Aaron Paul, Sam Neill, Rosamund Pike, Tuppence Middleton

Sve počinje gotovo idealno, kao mešavina sitcoma i satire, idealno za jednu relativno statičnu jednočinku. Grupa od četvoro ljudi se nađe na krovu jedne zgrade – najpopularnije među samoubicama baš za doček Nove godine – u najpopularnije doba za samoubistvo. To je odlična udica koja nas sasvim fino ukači. Međutim, što se više radnja udaljava od krova i ide napred (ali skoro nikako u širinu i dubinu), gledalac se sve više gubi u filmu. Na kraju nas od silnih nabacanih slučajnosti više i nije briga za likove i njihove sudbine.
Četvorku sa krova sačinjavaju osramoćeni bivši voditelj jutarnjeg programa Martin (Brosnan), samohrana majka Maureen (Collette), razmaženo derište Jess (Poots) i misteriozni ćutljivi propali muzičar J.J. (Paul). Martinov razlog za samoubistvo je uništena karijera i nepopravljiva sramota zbog seksualnog skandala sa maloletnicom. Maureenin razlog je činjenica da je umorna od brige za nepokretnog sina, koji bi nakon njene smrti bio smešten u instituciju. Jessin razlog je isprva nesrećna ljubav, ali ispod površine se krije očajan odnos sa familijom, pre svega sa ocem, egocentričnim političarom (Neill). J.J, pak, ostaje misteriozan što se tiče svojih razloga. Oni će napraviti pakt da se ne ubiju do sledećeg “špic” datuma, Dana zaljubljenih.
Ima tu neke fine ironije u “castingu”. Brosnan, bivša akciona zvzda i bivši Bond, kao bivši popularni voditelj, a Toni Collette kao ostarela stidljiva Muriel (iz filma Muriel's Wedding) bez odlaska u grad i isforsirane sofistikacije. I glumci svoje zadatke rade sasvim solidno. Brosnan i sam ima malo ironije do svog lika i svoje ličnosti (u najboljem britanskom maniru). Toni Collette je zaglavljena sa dosadnjikavim likom, ali uspeva da odigra na empatiju. Imogen Poots je glumica u usponu, slatka preko svake mere, i sve mladalačke uloge joj lepo stoje dokle god održava ležerni stav, pa je uverljiva i kao bogato razmaženo derište. Aaron Paul sasvim pristojno igra na misterioznost svog lika, iako verovatno ni sam nema pojma koja je poenta njegovog lika. Epizodisti imaju relativno lake zadatke, ali ih ispunjavaju bez previše frke, odmereno i sa stilom.
Međutim, taj potencijal ne ide nikuda, zajedno sa pričom. Problem je u pešačkoj režiji koja bira sve same zicere za rešenja i potpuno guši bilo kakav potencijal za emociju ili stav. Utisak je da autori nemaju pojma šta film treba biti, po žanru i po stavu. Tako prolazimo od situacione komedije, preko komedije karaktera i satire krvoločnog društva masovne i medijske kulture željnog da vidi ljudsku muku i patnju, pa do pokušaja rasprave o epidemiji depresije koja često vodi u samoubistvo u tom istom modernom društvu.
Pokušavajući sve i svašta, bez nekakvog reda i smisla, A Long Way Down je upravo to, pad sa visine dupetom o zemlju. Autor romana Nick Hornby je veliki mag popularne psihologije i drugih preseransa, pa je zapravo čudno koliko je ovo nekoherentno baljezganje. Roman nisam čitao, istina, ali može se pretpostaviti da je većina materijala ostala nepromenjena, pošto je Hornby sarađivao na scenariju i potpisuje se kao producent. To svakako ne bi uradio da se sa adaptacijom nije slagao. A ni vremenska pauza od romana do adaptacije ne uliva poverenje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovu konfuziju.