17.8.14

Viaggio sola / A Five Star Life


2013.
režija: Maria Sole Tongazzi
scenario: Ivan Cotroneo, Francesca Marciano, Maria Sole Tongazzi
uloge: Margherita Buy, Stefano Accorsi, Fabrizia Sacchi, Gianmarco Tongazzi, Lesley Manville, Alessia Barela

Viaggio sola je evropska i ženska varijanta prilično bistrog hollywoodskog filma Up in the Air (2009), ali nije (samo) derivat tog oprobanog koncepta. Sličan je jer se glavni lik suočava sa prekretnicom u svom solidno udobnom životu. Sličan je i životni stil dvoje protagonista, svodi se na stalna putovanja i spavanje van kuće. Poslovi su za nijansu različiti, pa Viaggio sola nema neki naročiti stav o ekonomskoj krizi, što je od Up in the Air načinilo film vredan gledanja nekoliko puta. “Ženski” je ne samo zbog protagonistkinje, nego pre svega što dilema o “prizemljenju”, “puštanju korenja”, braku i familiji drugačije utiče na žene i muškarce, zbog nekoliko milenijuma starih rodnih uloga. Evropski je zbog prelepih evropskih lokacija i šmeka “Stare Evrope”, ali i zbog veštog izbegavanja tipično hollywoodskih klišea. O čemu se tu radi...
Irene Lorenzi (Buy) je privlačna, sofisticirana i neudata žena od 40-i-nešto godina čiji je posao da proverava rejtinge hotela po Evropi. Ona je “mystery guest” (nešto nalik “mystery shopperu”) koji u tajnosti proverava da li hotel ispunjava striktne standarde uređenosti, udobnosti i uslužnosti. Zvuči kao boza od posla, ali nije tako, više je nalik poslu filmskog kritičara. Nepismeni um u teoriji zamišlja da se hotelski inspektori i filmski kritičari zajebavaju na poslu i sve nešto zakeraju i traže dlaku u jajetu i u svemu tome isključivo uživaju dok “pošteni svet stenje u jarmu”. Istina je da se hotelski inspektori moraju baviti merenjem sloja prašine na radijatorima, popunjenošću i raznovrsnošću mini-bara ili štopanjem vremena reakcije konobara, kao i time da li se recepcioner nasmešio, da li je bio ljubazan, entuzijastičan, a opet nenametljiv. Baš kao što filmski kritičari moraju da pogledaju i neke prehvaljene loše filmove, makar na blef, a često i po zadatku, da ne pominjemo gomilu filmskih baljezgarija koje kruže po festivalima i bioskopima. I jedni i drugi moraju da budu metodični, precizni i da imaju mnogo integriteta.
 
Digresija, oprostite. Tako Irene putuje i putuje, šef je odlučio da je baš zatrpa sa poslom usled nenajavljenih otkaza njenih koleginica. Irene ima i kakav-takav privatni život, iako nema stalnu adresu. Ima sestru Silviju (Sacchi), zeta Tommasa (Tongazzi) i dve nećakinje. Familija prolazi kroz zeznut period, ali Silvia svejedno poteže kartu braka i porodice i prebacuje Irene da njen život nije kompletan bez toga. Druga strana medalje je Irenin bivši frajer Andrea (Accorsi) i njegova nova simpatija Fabiana (Barela), sa kojom očekuje prinovu. Sve to na neki način utiče na to da Irene počinje da razmišlja je li njen život baš onakav kakav je ona htela.
Tema filma je interesantna i intrigantna, a obrada, barem što se tiče Ireninog života po hotelima skoro impresivna. Ovde imamo ono što retko viđamo po filmovima: prikaz običnih ljudi kako rade svoj posao. Dramaturgija, nažalost, pada na privatnom nivou, nekako nisam uspeo da osetim tu Ireninu anksioznost zbog nekompletnosti života, iako tenzija raste prema kraju.
Nađe se tu i tamo poneki zanimljiv obrat, kao poznanstvo sa feministkinjom i profesorkom antropologije (Manville) sa kojom se Irene sprijatelji u jednom od hotela i otkrovenje vezano za mehanizme seksualnog društva i kapitalizma. To sve vodi prema već viđenom kraju, rešenju i spasenju u tipičnom modernom levo-liberalnom ključu. Razvoj situacije sa Andreom i sa Silvijom i Tommasom isto prolazi kroz nekoliko manjih obrata, ali oni jednostavnu nemaju potrebnu dramaturšku snagu. 
 
Margherita Buy sjajno nosi svoju ulogu nalazeći pravu meru između lagane snobovštine kakva se razvija usled života sa pet zvezdica, sofistikacije, živahnosti i jednostavne ljudskosti. Stefano Accrosi (Romanzo criminale) je skoro savršen partner u zajedničkim scenama, one prosto pucaju od njihove hemije. Gianmarco Tongazzi i Fabrizia Sacchi korektno odrađuju svoje uloge potencirajući frustraciju bračnim i porodičnim životom i neostvarenim ciljevima. Lesley Manville je veteranka britanskog umetničkog i nezavisnog filma i svoju malu ulogu punu monologa i predavanja igra sa mnogo žara.
Sve je to, međutim, relativno sporedno. Viaggio sola (moram pohvaliti i inventivan prevod na engleski) je korektan film i ništa više od toga. Priča je već ispričana, mehanika u velikoj meri već viđena, likovi su spaseni dobrom glumom, ali uglavnom ne idu dalje od dve dimenzije. Čak je i kraj nekako očekivano evropski i može iznenaditi samo gledaoce naviknute na Hollywood.
Posebnu privlačnost ovaj film duguje ne naročito filmskom elementu, ambijentu ekskluzivnih hotela. Čak je i scenario dovoljno inventivno posložen (za razliku od očekivanja, nema mnogo reklamiranja). Ko voli glamur putovanja, pa čak i ona prikazana na Travel Channelu, neka pogleda i ovaj film. Kome to ne znači puno, slobodno može da preskoči Viaggio sola i još jednom pogleda ciničniji, aktuelniji i svakako superiorniji Up in the Air.