18.8.14

Honour


2014.
scenario i režija: Shan Khan
uloge: Aiysha Hart, Paddy Considine, Faraz Ayub, Shubham Saraf, Harvey Virdi, Nikesh Patel

Na početku filma se pojavljuje kartica teksta “Bez časti, život nije ništa”. Čast je mnogo češći uzrok nekog zapleta na filmu nego u životu, a filmski arhetipi, policajci, kriminalci, mafijaši, vojnici, vitezovi, kauboji, sportisti i koji već drugi bore se za čast, svoju ili tuđu. U životu se ljudi dosta često pozivaju na čast, uglavnom je zamenjujući za socijalne ili religijske konvencije i naučeno ponašenje, odnosno odgoj.
Scene koje slede je malo “off” i neprijatne od samog početka. Prva scena se odvija u vozu, gde dvoje engleskih rasista maltretiraju putnike drugačijeg porekla. Nakon toga sledi večera u pristojnom pakistanskom domu u Londonu. Glavnu reč vodi majka (Virdi), koja je pomalo osorna prema kćerci Moni (Hart), a prilično ugodna prema sinu Kasimu (Ayub). Razgovara se o pokojnom ocu, kasnije i o nacionalnom ponosu u smislu jezika kojim se u kući govori. U jednom trenutku posle jela majka otvoreno pokazuje neprijateljstvo prema kćerci, govoreći joj da je za majku najteža situacija kada joj dete uzrokuje neprijatnost umesto užitka. Sa leđa prilazi Kasim i davi Monu kablom ili konopcem, dok je majka hvata za noge dok nesrećna devojka ne prestane da pruža otpor. U sobu na kraju ulazi šokirani mlađi brat Adel (Saraf).
 
Ovo se čini kao “spoiler” početak, situacija u kojoj je kraj otkriven odmah, pa se uzroci takvog ishoda otkrivaju kroz flashback. Mona kreće da priča svoju priču. Ona je, sa jedne strane, tradicionalna muslimanka koja se moli pet puta dnevno i jede halal hranu, dok je istovremeno i potpuno integrirana Britanka koja govori perfektan engleski i radi kao agent za nekretnine. Marama na glavi je više modni detalj nego nekakvo religijsko pokrivalo, služi da se stavi i skine. Ona je na poslu upoznala svog sunarodnika Tanvira (Patel) i njih dvoje su se zaljubili i predali telesnom užitku. Problem je u tome što je njihova veza neprihvatljiva za obe familije: dolaze iz različitih krajeva Pakistana, a povrh toga Tanvir je veren od svoje treće godine i čeka ga žena. Kada je Tanvir ostavi u restoranu, Mona odlazi da se isplače, pa potresena nekako dobaulja do metroa.
Onda na scenu stupa bezimeni lik (Considine) sa zalizanom kosom i opasnim nacističkim tetovažama. Svađa se u teretani sa istetoviranim klincem – pozerom. Zatim odlazi kod Pakistanaca u kuću i prihvata posao da pronađe njihovu kćerku koja je “osramotila porodicu i pobegla”. On prihvata i to počinje da liči na neprincipijelni savez između dve grupe konzervativaca. Upušta se u istragu i prvo “cedi” njenog ljubavnika Tanvira, koji kaže da je sve veze sa devojkom prekinuo, ali da mu nije jasno zašto je njen brat unajmio nekog drugog. Kasim je psihopata, zatucani religiozni fanatik koji ne priznaje građansko društvo i – policajac.
Sledeća sekvenca otkriva malo više okolnosti i tako do polovine filma, kada film kreće u hronološkom redosledu. Ovakva struktura flashbacka za flashbackom čini se u prvo vreme konfuznom, a gledaocu nije baš najjasniji sled događaja. Isto tako je intrigantna i poziva nas na veoma pažljivo i koncentrisano gledanje. Otkrivamo pozadine junaka, njihove priče i kulture. Američki kritičari to nisu baš najbolje razumeli, automatski trpajući film u žanr socijalne drame, pa im kasniji aspekti noira, trilera potrage i osvete nisu delovali uverljivo. Moj utisak je suprotan, kada se konačno stabilizira i postane koherentan, Honour postaje iz kadra u kadar sve bolji film. 
 
Glavna priča je dovoljno moćna da nas drži zakovanima za ekran, a obilje pozadinskih detalja je ne guši, nego samo obogaćuje. Scena u baru, gde bezimeni lovac na glave jede slaninu i pije pivo ne bi li sablaznio Kasima, apsolutno je legendarna. Drugi detalji vezani za sve češće incidente u Britaniji u kojima stradaju muslimanske devojke i žene zarad porodične časti deluju malo propovednički, ali su na mestu. Tema je velika i bitna, a problemi nerešivi, što ne znači da ih ne treba ispostavljati kroz filmove. Primera radi, britanski tabloidi su se bavili navodnom aferom oko Clooneyeve nove verenice rodom iz Bejruta koja je, navodno, već obećana nekom drugom, pa sada rizikuje život. Hollywoodski glumac je čak i zapretio tužbom.
Istina, završni obračun je pomalo klišeiziran, kao i koncept bezimenog opasnog tipa koji je rešio da promeni stare nazore i povuče se iz prljavog posla. Jedan Kasimov monolog je isto potpuni višak i objašnjava tada već jasne stvari. Međutim, to su sve stvari od sekundarnog značaja i tipične za film neiskusnog autora, a Khanu je ovo dugometražni prvenac. Čak je i konfuzni početak sasvim legitiman, ali pitanje je da li se to baš tako moralo izvesti. Od polovine nadalje, Honour je sasvim konkretan film.
 
Glumci su apsolutno uverljivi. Lik Kasima je možda malo nerealan, jer je logično pretpostaviti da britanska policija neće angažovati konzervativnog muslimana koji svoje zakone pretpostavlja državnim, ali Faraz Ayub ga igra sigurno i uverljivo. Harvey Virdi je jeziva kao “mater familias” i pored nje don Corleone i tetovirani Rusi iz Eastern Promises mogu samo da se sklone u kut. Paddy Considine uspeva da ostvari ulogu tipičnog grubijana umornog od prljavog života, čoveka kojem je dosta svega i kojem više nisu ostali ideali, samo malo ljudskosti. Glavna zvezda ovog filma je Aiysha Hart koja uspeva da nam sa minimalno patetike približi jednu ne tako običnu ženu u nevolji čiji je jedini greh bio verovanje u slobodu izbora.
Film se završava karticom da se u svetu, prema podacima Ujedinjenih Nacija, na godišnjem nivou dogodi oko 5.000 ubistava iz časti. Žrtve su najčešće žene koje su se ogrešile o religijske ili kastinske norme. Neki delovi sveta su jednostavno zaostali i propisuju zakone stare po nekoliko hiljada godina. Njima je nevinost svetinja, njima su ugovoreni brakovi normalni. Ako krenemo sa liberalne pozicije, oni imaju legitimno pravo da u svojoj zemlji rade kako misle da treba. Problem nastaje kada oni svoja pravila donesu u neke druge, naprednije zemlje. Nije pristojno, politički korektno, a ni ljudski da im zatiremo običaje i prisiljavamo ih na integraciju, ali opet ne možemo da pustimo da se krše naši zakoni, rodna prava i prava na slobodan izbor. Honour je film koji će nam baciti svetlo na tu dilemu, pričajući pre svega jednu potresnu priču za koju nismo sigurni da se nije dogodila ili da se neće dogoditi. Honour tu priču priča na jedan zanimljiv način i zbog toga dobija moju preporuku.