10.8.14

Happy Christmas




2014.
scenario i režija: Joe Swanberg
uloge: Anna Kendrick, Melanie Lynskey, Joe Swanberg, Lena Dunham, Mark Webber, Jude Swanberg

Aha, opet mumblecore... Pa dobro. To je stil za relativno usku, ali zato vernu publiku, prednost mu je što se relativno lako, brzo i jeftino snima, pa frikovi poput Joea Swanberga mogu da izbacuju po nekoliko filmova godišnje bez prevelike pompe i frke. Ako ništa drugo, Swanberg bar povremeno traži od profesionalnih glumaca da glume na drugačiji način i da se potrude da se opuste, kao i da snima na različitim, ne baš previše obrabljenim lokacijama, poput Chicaga.
Swanberg je izuzetno plodan autor i jedini u svom umetničkom kružoku za kojeg mumblecore nije dovršena dogma, nego okvir za improvizaciju na kojem se stalno radi. Swanberg se igra sa žanrovima (mumblecore prirodno ide uz indie dramu o svakodnevnim problemima svakodnevnih belih i boljestojećih ljudi), kvalitetom produkcije i većim glumačkim imenima. Ti eksperimenti ne moraju biti uspešni, bitno je da ih ima. Žanrovi, barem oni klasični, zahtevaju određenu dramaturgiju, a mumblecore u velikoj meri negira scenario kao koncept. Slično je i sa glumačkim zvezdama, naviklim da glume na drugačiji način, sa manje slobode i improvizacije.

Happy Christmas u tom smislu dosta odskače od ostalih Swanbergovih filmova, jer je istovremeno i potpuno uspešan eksperiment i potpuno veran osnovama mumblecore pokreta. Uspešan je jer je fokusiran od početka do kraja i kao film i kao eksperiment. Kao film ima svoju radnju, razradu likova i pogodan žanr porodične komedije-dramice nalik na praznične filmove. Svaki spoljni detalj je promišljen od početka do kraja, od božićne jelke koja stoju u kutu, preko ukrasa koji kuću u kojoj se većina radnje odvija čine hipsterskim rajem, do potpuno genijalno uređenog podruma koji podseća na pacifički tropski bar iz perioda neposredno posle Drugog svetskog rata. Stilski je Happy Christmas čvrsto ukotvljen u okviru mumblecore estetike, sa zrnastom fotografijom na 16 mm traci, kamerom iz ruke i nešto malo šuma u tonu (manje nego inače). Fokus eksperimenta je na poznate i relativno tražene glumce od kojih se traži ležerna gluma i improvizacija, a Swanberg je i sam tu da im pomogne, čak je doveo i dvogodišnjeg sina koji nije sposoban ni za šta drugo nego za improvizaciju.
Dakle, priča se vrti oko Jenny (Kendrick), tipične predstavnice ove naše nesrećne generacije koja odbija da odraste jer u spoljnom svetu vlada kriza. Jenny se upravo raskantala sa frajerom i rešila je da promeni okolinu, pa dolazi kod brata u Chicago u jednu neodređeno dugu posetu. Njen brat Jeff (Joe Swanberg) je oženjen sa Kelly (Lynskey) i imaju dvogodišnjeg sina (Jude Swanberg). Oni žive u normalnoj, udobnoj kućici u kojoj se ipak poštuju neka pravila. Jenny na njih nominalno pristaje, ali se već prve večeri krajnje neodgovorno napije na žurci sa svojom prijateljicom Carson (Dunham). Sutradan ne useva da se probudi da pričuva malog, ali na scenu stupa dovoljno na vreme da upozna Kevina (Webber), momka koji čuva klinca, a istovremeno je diler trave i noise muzičar (ah taj liberalni odgoj).
Posle klimavog početka, Jenny će pozitivno uticati na život svog brata i njegove žene, a i oni na njen. Oni će od nje naučiti kako da se opuste, nasuprot socijalnoj normi po kojoj sa prvim detetom mora da prestane sva zabava u životu. Jeff će tako krišom pušiti travu i postajati sve romantičniji prema Kelly, dok će Kelly pokušavati da vrati samopouzdanje i samouverenost glede svog izgleda i privlačnosti. Neću odavati detalje, ali Jenny ima i plan i za to, a to uključuje i Carson. Verujte mi na reč, urnebesno je. Jenny će, sa druge strane, pokušati (ne nužno i uspeti) da bude bolja i odgovornija iliti manje sebična osoba.

Happy Christmas je jedan od onih univerzalno simpatičnih filmova u kojima se svako može promaći. Scenario je dovoljno čvrsto uokviren, ima glavu i rep, početak i kraj. Likovi su isto tako razrađeni, a glumci imaju i dovoljno slobode i nešto smernica u improvizaciji. Kad nema Swanberga u kadru da daje takt i povede ostale u improvizaciju, tu je Mark Webber koji je sličan štos sa dvogodišnjim sinom izveo u svom dosta neobičnom filmu The End of Love. Melanie Lynskey pokazuje da je sjajna glumica kojoj je samo spletom okolnosti izmakla svetska slava koju je ostvarila njena zemljakinja i koleginica iz Heavenly Creatures Kate Winslet. Lena Dunham (serija The Girls) unosi svoju hektičnu i neobuzdanu energiju, priča 300 na sat i uglavnom govori gluposti. Anna Kendrick je jedina bila pod nekakvim rizikom da neće izvesti svoju višedimenzionalnu ulogu kako treba, ali taj rizik je neopravdan. Anna Kendrick je dobra glumica i već je igrala uloge derištadi, bilo one starmale, bilo one nezrele. Njena sposobnost da istovremeno bude i “classy” i “trashy” je fascinantna, a u ovom filmu je iskorištena u potpunosti.
Jedino što me zbunjuje kod Happy Christmas je njegov tajming. Ovakvi, praznični filmovi se tempiraju za sezonu praznika, nikako ne na leto. Ali kad je već svašta isprobao i ostao živ, zašto Swanberg ne bi izbacio božićni film usred leta. Iskreno, ne smeta puno. Likove poput Jenny, Jeffa i Kelly možete sresti leti jednako kao i zimi. Da, toliko su životni.