3.8.14

A Thousand Times Good Night / Tusen ganger god natt


2013.
režija: Erik Poppe
scenario: Erik Poppe, Harald Rosenlow-Eeg, Kristen Sheridan
uloge: Juliette Binoche, Nikolaj Coster-Waldau

U poslednje vreme nam iz Skandinavije dolaze razni trileri, od akcionih pa do špijunskih i političkih. Možda smo malo zaboravili, ali skandinavski film je nekada bio sinonim za teške, umetničke drame koje se dosta često odvijaju u unutarnjim svetovima svojih protagonista. Negde između ta dva puta stoji autorski rad Erika Poppea. On se bavi modernom dramom, onom koja tretira obične, svakodnevne probleme običnih ili neobičnih ljudi. Hawaii, Oslo (2004) je hyperlink priča o željama i snovima običnih mladih ljudi u Oslu, a Troubled Water (2008) o reintegraciji bivšeg robijaša u život. A Thousand Times Good Night je njegov prvi film na engleskom jeziku, snimljen u norveško-švedsko-irskoj koprodukciji i sa internacionalnim glumcima.
U pitanju je priča o jednoj ne tako običnoj ženi, britanskoj ratnoj foto-reporterki Rebecci (Binoche). Prvo je vidimo kako prati žensku terorističku ćeliju u Afganistanu na obredu pripreme jedne od njih na samoubilački bombaški napad, a posle toga prati njihov odlazak u akciju. Kombi biva zaustavljen na kontrolnom punktu, bomba pukne neplanirano rano, a Rebecca za dlaku izbegne smrt. Kada se delimično oporavi, kod kuće joj muž Marcus (Coster-Waldau) da ultimatum: ili će bataliti te ratne igre, ili će morati da napusti kuću i dve kćerke, jer ni on ni starija kćerka ne mogu više da podnesu brigu iz dana u dan šta će se njoj desiti na poslu.
Rebeccin odnos sa kćerkama takođe nije bajan. Mlađa ne kapira mnogo toga, ali kapira da nešto ne štima između njenih roditelja. Starija sa jedne strane majci zamera što zapostavlja dom i familiju radi posla, dok joj se sa druge strane divi što je jedina koja brine za neka mesta na koja su drugi zaboravili. Njihova zajednička poseta izbegličkom kampu u Keniji će biti prilika da se njih dve ponovo zbliže. Rebeccin šef tvrdi da je situacija bezbedna, ali neplanirani sled događaja će gurnuti Rebeccu u još veći jaz sa porodicom, ostaviti traume na njenoj kćerki i generalno joj učiniti život nepodnošljivim.
Tempo filma je spor i uglavnom se ništa ne događa, ali zato svedočimo kako Rebecca gradualno propada boreći sa dilemom. Nije to samo pitanje posla ili familije, to je pitanje da li ona želi podrediti sebe nekom drugom ili želi podrediti druge sebi. Ona je “war junkie”, a to nije baš hvale vredna i društveno prihvaćena karakteristika, posebno za ženu.
Priča se čini običnom i nekoliko puta ispričanom. Doduše, retko smo imali priliku da je čujemo iz ženske perspektive, ali to vrlo malo menja na stvari. Uspešnost ovog filma zavisi od dramaturgije, ritma i od glumaca. Dramaturgija je pogođena solidno. Ritam se ubrzava na tri akcentovana mesta, na početku, u sredini i na kraju, a sa ritmom raste i emotivni naboj. Gluma je perfektna. Nikolaj Coster-Waldau je odličan kao odgovorni muž i otac u senci svoje žene i vrlo nam je lako da se saživimo s njim. Juliete Binoche je jedna od najboljih i najkarakternijih svetskih glumica i vidi se da živi za izazov sa kompleksnim likovima. Kao Rebecca je apsolutno briljantna i zbog nje je ova rizična drama vredna gledanja, iako se na momente čini praznjikavom i nedorečenom. Preporuka za sve ljubitelje psiholoških ogleda na filmu.