2.8.14

Sabotage


2014.
režija: David Ayer
scenario: David Ayer, Skip Woods
uloge: Arnold Schwartzenegger, Sam Worthington, Joe Manganiello, Terrence Howard, Mireille Enos, Josh Holloway, Max Martini, Olivia Williams, Martin Donovan, Harold Perrieneau

Kritičari su opasno pogrešili kada su na Sabotage gledali kao na makar polu-ozbiljan film i zapljusnuli ga sa užasnim kritikama. Ne krivim ih, očekivanja od Davida Ayera, scenariste kultnog, mada ne potpuno verovatnog Training Day i reditelja brutalno realnog End of Watch su visoka. Jasne su nam njegove teme: poštenje u policiji, kameraderija i “plavo bratstvo”, život sa svakodnevnim rizikom... Svega toga ima i u Sabotage, samo su neke stvari dignute na parodičan nivo. Ovaj film je od početka do kraja vrlo elaborirani trash i zajebancija.
To bi gledaocu odmah moralo biti jasno, film počinje sa odlaskom elitne jedinice DEA u akciju. Dok se voze tamo oklopnim vozilom, neko prdne i iz toga se razvije prepucavanje. Obično nisam ljubitelj “fart humora”, ali ovde je on znakovit i treba ga tumačiti u smislu svih narednih detalja. Elitna jedinica izgleda kao banda iz The Expendables, svi su ogromni, tetovirani, glasni i opasni. Tu je i jedna ženska koja je, istina, sitna, ali je glasnija i luđa od ostalih. Kada nisu na zadatku, vise po svojim brlozima ili se opijaju, drogiraju i žive za fajt sa izbacivačima u striptiz-klubu. Imaju i idiotske opasne nadimke. Vođa bande, Arnie je Breach, tu su još i Monster (Worthington), Grinder (Manganiello), Neck (Holloway), Pyro (Martini), Sugar (Howard), Lizzie (Enos), Smoke koji odmah gine i Tripod (iz neobjašnjenih razloga, niti je snimatelj, niti se igde pominje dužina njegovog vršanjaka). Nadimci možda nisu objašnjeni, ali deluju “badass”.

Trash se tu ne završava, to je samo početak. U nekom trenutku šef (Donovan) pita Breacha da li ima sliku senatora kako prči kozu. FBI agenti koji prate Arnija vrlo dugo raspravljaju o pišanju u flašu. Odnos i dijaloti između lokalne detektivke Caroline (Williams) i njenog partnera (Perrieneau) su u najmanju ruku bizarni. Usput ćemo se prošetati kroz nekoliko žanrova, od klasične (mada malo preterane akcije), preko klasičnog B trilera, dok će na kraju film skrenuti u vode modernizovanog spaghetti westerna, a ako u publici ostane još koji debil koji nije shvatio da se reditelj sve vreme zeza, Arnie će za tu priliku na glavu nataći kaubojski šešir. Tompus u stilu komandosa i opasni upaljač se podrazumevaju još i pre toga.
Priča deluje kao nesuđeni hibrid Nebojše Pajkića, Elia Rotha i Agathe Christie. Počinje kao akcija, u kojoj Arnie i kompanija reše da pohapse momke iz meksičkog kartela i dignu im nešto love. Lovu uredno sakriju, ali kada se vrate na mesto zločina, shvate da love nema. Zbog toga ih FBI masno ispituje. Nekoliko meseci kasnije, oslobođeni su od svake sumnje i vraćeni na dužnost. (Pitam se koja bi budala ponovo dala oružje u ruke dokazanih ludaka, ali realnost nije jača tačka ovog filma.) Onda, međutim, priča skreće ka misteriji, jer jedan za drugim ovi prekaljeni veterani počinju da ginu kao mačke. Jednog drmnu specijalci iz Gvatemale, drugom nameste da mu voz prođe kroz prikolicu u kojoj živi, a trećeg zakucaju na plafon. To samo znači da se kartel sveti ili neko poremećen iznutra ubija svoje drugare...

Scenario je neuverljiv i mislim da je to kvalitet koji je Ayer tražio kada je za ko-autora uzeo prekaljenog trashera Skipa Woodsa (Swordfish). Promena žanrova i poigravanje sa žanrovskim standardima je genijalno koliko je nonšalantno i uvrnuto. Svaki detalj je preteran. Mislim da je ovo prvi film u kome je slučajni prolaznik, i to biciklista, zalepljen za jureći automobil, iako je imao zaštitnu kacigu. Pojavljuje se i snuff video koji kao da je ispao iz mnogo manje uspelog (pretencioznog i nenamerno neveštog) trasha The Counselor. Likovi su napisani tako da glumci ne mogu da ih odigraju, mogu samo da afektiraju. U tome prednjači Mireille Enos (The Killing) kao večito nasnifana neustrašiva ratnica protiv droge.
Arnie je pun pogodak kao vođa bande i možda je našao svoj tip trash uloge nakon svoje trash političke karijere. (Odgovorno tvrdim da je samo u Kaliforniji moguće da guverner bude loš glumac, a Arnie čak nije ni prvi takav slučaj - njegov partijski i profesionalni kolega se sa tog mesta čak popeo do predsedničke fotelje.) Budimo objektivni: nije više mlad da bi bio akcioni glumac sa A liste, iako je fit, za ozbiljnu glumu nema talenta, u politici je postigao i više nego što je smeo, i dalje fura onaj smešni akcenat i jedina opcija mu je auto-ironija. U tom smislu su i Escape Plan (Rambo vs. Terminator) i Sabotage pravi potezi. U prvom se konačno pustio s lanca i psovao na svom austrijskom, ovde pokušava da odigra svoju standardnu ulogu, ima čak i jedna scena u teretani gde Arnie pokazuje da još uvek rado posećuje bench, ali prosto se vidi koliko je mator, i posledično očajan.

To što je nešto trash ne znači da nema svoje kvalitete. Samo su merila drugačija, odnosno potpuno promenjena. Realističnost i uverljivost nisu nikakav faktor, jedino što se računa je koliko je film zabavan. Na tom planu, Sabotage je jedan od vrhunaca sezone proleće – leto. Svako izdrkavanje i svako preterivanje je strogo kontrolisano i tempirano za maksimalni efekat. Kao ozbiljan film ne vredi ništa, ali kao trash zabava je gotovo neprocenjiv. Definitivni “guilty pleasure”