28.8.14

Borgman


2013
scenario i režija: Alex van Warmerdam
uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Annet Malherbe, Eva van de Wijdeven

Film počinje napeto i celim svojim trajanjem nas drži u napetosti. Tri tipa, jedan okoreli “redneck” sa opakom džukelom, jedan sportista sa kopljem i jedan pop sa lovačkom puškom bauljaju po šumi i traže nekog u maniru prave seljačke hajke. Pas njuši, onaj sa kopljem bode zemlju, a pop tu i tamo okine iz puške. Vidimo i metu hajke, zapuštenog klošara koji živi u zemunici duboko u šumi, oseća da su mu za petama i beži brzinom munje, usput alarmirajući dvojicu kolega (van Warmerdam, Dewispelaere) u sličnim zemunicama koji mu se pridružuju.
Potera ostaje kratkih rukava, mete im izmiču. Priznajem, odlična je to “udica” za ono što će uslediti – već nekoliko puta viđen film. Vođa “klošarske bande”, naslovni junak Camiel Borgman (Bijvoet) se malo uljudi na benzinskoj pumpi i zaputi se pravo u sterilno buržoasko susedstvo, grozno kako samo u Holandiji može biti, sa modernim kućama na livadi usred ničega, ogradama i neukusnim vrtovima. U takvim kućama žive i takvi ljudi, nepoverljivi, ograđeni, čiji prividno očuvani maniri (buržoaski par u priči ima dadilju koja govori stranim jezikom i vrtlara) o njima govore kao o najmanju ruku površnim skorojevićima.
Kada im Borgman zakuca na vrata njihov savršeni mali svet je uzdrman iz temelja: Richard (Perceval) već od početka gaji neprijateljstvo prema nižim klasama (videćemo uskoro i prema “nižim rasama”), a njegova žena Marina (Minis), očajna domaćica i “wannabe” slikarka ima onu blaziranost tipičnu za buržoaske žene. Njoj je neprijatno kada muž brutalno prebije nezvanog gosta, ali joj nije dovoljno neprijatno da tog gosta pozove u kuću među ljude (i decu, naročito decu) nego ga skriva u baštenskoj kućici na improvizovanom krevetu.
Ali Borgman nije samo obični klošar. Nije ni prerušeni princ kakvi se sreću u bajkama, nego je neka vrsta princa tame, demona osvete arogantnim i ignorantim ljudima. On ulazi u snove, njegovi kompanjoni se pretvaraju u savršeno poslušne pse (i to hrtove, jedine pse koji se tako po rasi pominju u Bibliji), a ima i dve vanjske pomagačice, Brendu (Malherbe) i Ilonku (van de Wijdeven). Dakle, predstava može da počne.
Logično, ovo će vam zazvučati kao varijacija na temu Funny Games, i nećete puno pogrešiti – film je nabijen upravo takvom simbolikom, samo, ako je ikako moguće, klasno još osvešteniji, direktniji i jasno na strani nižih slojeva. Borgman predviđa njihov bes kao Božji, a njihovu umreženost (“Occupy” pokret ili šta već) kao sredstvo neupitne pobede. Nisu to obični klošari i stranci koji plaše “poštene ljude koji rade i zarađuju”, oni su demoni koje su isti ti “pošteni ljudi” sami stvorili svojom arogancijom.
Borgman je film sa plemenitom i ispravnom misijom plašenja upravo tih slojeva skrivenih u kućama iza ograda, u to nema sumnje. I napet je od početka do kraja. I pun simbolike. I šokantan, hajdemo tako reći. Neki kadrovi i neka rešenja su toliko crnohumorna da su zlata vredna, glumačka ostvarenja su vrhunska, posebno u centralnom trokutu Borgman-Richard-Marina, ma kako likovi bili dvodimenzionalni, tanki poput papira i simboli svoje klase. Pitanje ostaje je li Borgman dobar film.
Odgovor je da, ali... Svakako je vešto izrežiran, vizuelno upeglan i znalački montiran. Odlično je odglumljen. Jasan je i nedvosmislen. Problem je, međutim, u tome što se pravi da je pametniji nego što zapravo jeste. Simbolika je u velikoj meri prvoloptaška i banalna, a to nikako ne ide sa jezivom atmosferom na rubu horora i crnim humorom. Prosto i jednostavno, Borgman se prodaje kao nekakav “mindfuck”, kao otkriće koje će naš svet promeniti iz korena (jebote, počinje sa karticom na kojoj je citat iz Biblije), a zapravo je pravolinijski i ima samo jedan ključ u kojem se može tumačiti. Recimo, film traje predugo i, iako je napet, dosta gubi na momentumu s početka, usput propuštajući zicere, kao što su odnos Borgmana i Marine, koji bi u nekoj malo promišljenijoj izvedbi bio ključan.
Iako je imao uspešnu festivalsku turneju i zaveo relevantnu kritiku, Borgman ostaje solidan, možda čak i dobar film, ali jednako tako nepotreban, površan, promašen i na granici preseransa.