16.8.14

Cold in July



2014.
režija: Jim Mickle
scenario: Nick Damici, Jim Mickle (po romanu Joea R. Landsdalea)
uloge: Michael C. Hall, Sam Shepard, Don Johnson, Vinessa Shaw, Nick Damici, Wyatt Russell

Počnimo od čiste faktografije: Cold in July je krvavi i uvrnuti miks neo-noira iz 80-ih, što je nimalo suptilno podvučeno izborom muzike i vizuelnim detaljima – automobilima, nameštajem i frizurama, i u poslednje vreme popularnog “backwoods” osvetničkog filma. Predstavite sebi u glavi No Country for Old Men i zamenite mudrost ili mudrovanje Cormaca McCarthija sa klasičnim “mužjačkim” osvetničkim pristupom nalik na filmove Waltera Hilla.
Joe R. Landsdale, autor izvornog istoimenog romana, legenda je teksaškog pulpa i ekranizacija prosto mora ići u tom smeru. Sa druge strane, Jim Mickle i Nick Damici su uhodani autorski dvojac koji se proslavio na visceralnim hororima sa inteligentnim i relevantnim podtekstom punim, i to se vidi, naročito u uvodnim kadrovima Cold in July. Potkrepljen inteligentnim humorom, film nas nagrađuje vizuelno ispoliranim nasiljem, akcijom i lokvama krvi.
 
Red je reći ponešto i o radnji, ali tu sam u problemu. Film prati neprekinuti, ali zato neočekivani sled događaja, te zavisi od dva prilično ekstremna “plot twista” negde oko polovine filma, pa se izlažem riziku da se previše izlajem. U svakom slučaju, od početka znamo da se nešto čudno zbiva. Pristojan čovek i brižni otac Rich Dane (Hall) se budi usred noći kada čuje da neko rovari u prizemlju njegove kuće. Ne razmišljajući ni o čemu drugom osim o zaštiti svoje žene (Shaw) i malog sina, on juri dole sa pištoljem u ruci i ubija provalnika na mestu. Krv i mozak nesrećnog provalnika uhvaćenog na delu se razlivaju po kičastom kauču, kičastim tapetama i kičastoj slici na zidu. Dolazi policija, pravi zapisnik i poziva Richa da da zvaničnu izjavu. Od svega toga se ne treba dogoditi ništa posebno, samoodbrana je bila čista kao suza.
Frka nastaje kada policajci otkriju identitet provalnika. Nesrećnik se zvao Freddy Russel, bio je zlikovac od pamtiveka, ali ima zajebanog oca, kriminalca po imenu Ben (Shepard), koji baš tog dana izlazi na uslovnu slobodu. Ben pronalazi Richa i pristupa mu sa polu-otvorenim pretnjama kroz nonšalantan stav. Nedugo zatim provaljuje u njegovu kuću, dvaput. Mickle tu vešto koristi klasičan “jump scare” efekat iz horora.
Sve vodi u smeru klasičnog južnjačkog osvetničkog trilera, dok policija nekako ne uhvati Bena i reši da mu, mimo bilo kakve procedure, smesti nesreću sa alkoholom i spavanjem na pruzi. Shvativši da to nikako nije u redu, a i da ubijeni provalnik nimalo ne liči na Freddija, Rich spasava Bena i njih dvojica nakon početnog nepoverenja formiraju neočekivani savez da otkriju ko ih radi na majmune i zašto. U tu svrhu im se priključuje i Benov ratni drug iz korejskih dana, a sada privatni detektiv sa nepogrešivim kičastim scenskim nastupom Jim Bob (Johnson). Njih dvojica otkrivaju zaveru u kojoj se u neizvesnim ulogama pojavljuju lokalna policija, FBI, južnjačka mafija i proizvođači “snuff” filmova.
 
Prvi obrat je suviše zgodan, i zbog toga malo verovatan, ali probavljiv. Nakon usporavanja tempa, klasične istrage i muškog “bondinga”, koji bi drugde bio dosadan, ali ovde je neverovatno simpatičan zbog sjajnih i sposobnih glumaca kojima njihove uloge potpuno prirodno leže (Michael C. Hall kao “dexterovski” miran i povučen tip sposoban na svašta kako bi zaštitio sebe i bližnje, Sam Shepard kao gruba južnjačka sirovina sa prekom naravi i strogim moralnim kodeksom i Don Johnson kao cirkuska varijanta privatnog detektiva – seljačine).
Drugi obrat, međutim, preti da uništi ceo film, jer motivacija glavnog lika izlazi naglavačke kroz prozor sa samo jednim odgovorom na jednostavno pitanje. Pitanje je: “Koga sam ja onda kojeg vraga ubio?”, a odgovor: “To bih i ja voleo znati.” Iako tu prestaje svaka dodirna tačka sa realnošću i uverljivošću, film se isplati pogledati do kraja. Zbog akcije, nasilja, šoka i posvećenosti detaljima koji su Micklova najjača strana.
 
Kada smo kod detalja, muzika je neprocenjiva. Elektronski soundtrack iz off-a se čini kao jeftina kopija Jean-Michel Jarrea, dok se sa radija čuju ljigavi country-western hitovi i još ljigaviji cock-rock. Frizure su isto vrhunske, Michael C. Hall fura neku verziju “fudbalerke” i pripadajuće brčiće i izgleda smešno i jadno u istom trenutku, posebno uparen sa svojim automobilom, ogromnom karavančinom sa ukrasima u boji drveta. Zaista, 80-te su vreme najgore moguće idiotske mode. Pomenimo i još nekoliko detalja vezanih za dekadu koji u filmu dobijaju svoje zaslužene uloge, video-rekorder u koji se kaseta ubacuje odozgo, kompjuterski monitor na kojem je više plastične površine nego stakla i telefon u Jim Bobovom super-kič crvenom “cadillacu” ukrašenom teksaškim rogovima i tablicom “red bitch”, koji nikad ne radi kako treba.
Sve u svemu, Cold in July je više nego zanimljiv film, napet, nasilan, vizuelno atraktivan sa visoko-estetiziranom fotografijom, uvrnut i pun savršeno uklopljenih detalja koji ne guše film. Njegova neuverljivost ga ne čini neverovatno dobrim filmom sa dometom poput No Country for Old Men, koji mu je žanrovski blizak, ali se Cold in July ne trudi biti nešto drugo nego simpatična pulp-noir zabava sa primesom američke vukojebine 80-ih. Zbog svoje lakoće je toliko igriv da nam ništa više od toga i ne treba.