9.8.14

Rob The Mob


2014.
režija: Raymond De Felitta
scenario: Jonathan Fernandez
uloge: Michael Pitt, Nina Arianda, Andy Garcia, Ray Romano, Groffon Dunne, Michael Rispolli, Frank Whaley, Cathy Moriarty, Jeremy Allen White

Nema više pravih mafijaških filmova. Sa Italijanima, razume se. Stari filmski majstori su krenuli da rade na nekakvim drugim projektima, novih majstora nema ni na vidiku. Poslednje kapi inspiracije cede se na televiziji. Irci su tek slaba, lagano sirova zamena (The Departed je, kao primer relativno novog irsko-mafijaškog filma, tek remake). Crnačke bande najčešće nisu organizovane da bi se mogle razglasiti za mafiju, Jevreji su se legalizovali odavno. Ostaju nam latinoamerički narko karteli i tetovirani Rusi. Jakuze i trijade su oduvek bile samo raritet.
Italijani i kad se pojave na filmu u poslednje vreme obično su negde sa strane, onako uzgred, kao u American Hustle. Ili imamo filmske polu-proizvode tipa Blood Ties (takođe remake). Pitam se zašto je to tako. Jesu li sve priče ispričane, a Italijani sa flekavim kravatama (ili u kućnim trenerkama, svejedno) potrošena roba? 

Ako je to tako, zašto do sada niko nije obradio priču o Tommiju i Rose? Priča je bila kratkotrajni hit po newyorškim tabloidima. Dvoje mladih, blentavih, nepromišljenih i ludo zaljubljenih ljudi su izvršili tri pljačke mafijaških “socijalnih klubova” u vreme oko suđenja Johnu Gottiju, početkom 90-ih. Plan im je bio jednostavan: imali su informacije da gangsteri idu nenaoružani na druženja, pa bi Tommy uleteo unutra sa oružjem, pokupio novčanike, nakit, pa i cipele, a Rose bi ga odvezla na sigurno. Šta su mafijaši mogli? Da pozovu policiju možda? Plan im je bio taktički originalan više nego pametan, mafija je bila spremna da podnese određene gubitke, ali po pravilu bi se osvetila kada bi njih dvoje prevršili meru i postali opasni.
Rob The Mob je priča o njima, jedan romantičan i neverovatno sladak film na apsurdnu, tragikomičnu temu. Upoznajemo ih kao dvoje narkomana nekoliko trenutaka pred pljačku cvećare na Dan zaljubljenih. Opet se čini kao genijalan plan – tada se cvećare ubijaju od pazara. Rose (Arianda) mu kaže da ga voli. Tommy (Pitt) podivlja od sujeverja, jer misli da ga maleriše. Pljačka pođe po zlu i Tommy odlazi u ćorku na godinu i nešto.
U međuvremenu, Rose nalazi posao kao operater u firmi za naplatu dugova kod simpatičnog i blentavog šefa Lovella (Dunne), bivšeg robijaša koji veruje u drugu šansu, ljubitelja motivacionih govora i mafijaške trivije. Kada Tommy izađe, reši da nastavi pošteno, takođe u Lovellovoj firmi. To neće dugo funkcionisati, jer je Tommy besan na mafiju koja je maltretirala i reketirala njegovog oca, na kraju mu totalno sjebavši život, toliko da se majka (fascinantna Cathy Moriarty) i brat (White) još uvek bore da budu iznad površine. Slušajući svedočenja Sammija “Bika” Gravana, dobije ideju kako da napadne mafiju.

Osnovna greška koju Tommy i Rose čine je da misle da je dovoljno samo kratkoročno planiranje da bi bili pametni. Oni zaista misle da su pametni, pa kad postignu slučajan uspeh u prvim pljačkama utripuju da su nepobedivi. To će ih dovesti na metu ne samo mafije, nego i FBI-ja koji posmatra mafijaše i planira hapšenja. Kada se domognu krunskog dokaza postojanja organizovane kriminalne mreže, spiska sa imenima i činovima, odigraće niz simpatičnih, ali ekstremno nepromišljenih poteza, ucenjivaće mafiju i lajati po tabloidima u pero novinaru Cardozu (Romano) i to će ih odvesti prema kraju.
Istovremeno sa njima, pratićemo i FBI koji prisluškuje mafijaše i sam pokušava manipulacije preko tabloida, kao i mafijaškog dona pred penzijom “Velikog” Ala Fiorella (Garcia) kome je više do hrane i odgajanja unuka nego do tekućih kriminalnih radnji. Te radnje on prepušta svom doglavniku Salu (Rispolli) i njegovoj škvadri italijanskih “greaseball” stereotipa.
Znamo koji je jedini način na koji naši simpatični blesani mogu završiti, ali svejedno navijamo za njih da se izvuku. Ne zato što su dobri momci, ne zato što su legende kao Bonnie & Clyde, Butch & Sundance ili f*ckin Robin Hood, nego što zapravo vrše zločin bez prave žrtve – pljačkaju lopove kao legendarni Omar iz The Wire. Da bi film uspeo, mora da ispuni dva preduslova: scenario i podelu uloga, i u oba zadatka uspeva. Scenario je savršen, igriv, bogat detaljima vezanim za milje, mesto i vreme radnje. Likovi su tako razrađeni da pružaju glumcima mogućnost da zablistaju kako najbolje mogu.
I oni to čine, od dvoje protagonista, pa sve do epizodista. Cathy Moriarty je fantastična kao žena tvrdih principa. Ray Romano (Everybody Loves Raymond) je uverljiv kao tabloidni novinar koji je sačuvao zrnce ljudskosti, a posebno briljira kada je uparen sa ljigivim FBI agentom kojeg tumači Frank Whaley. Andy Garcia se vraća u jedan od svojih tipičnih likova, sofisticiranog, pomalo umornog mafijaša koji vidi da postoje i druge stvari od naručivanja ubistava. Njegov prioritet je očuvanje slike o sebi kao o dobrom i poštenom čoveku pred unukom. Griffin Dunne (After Hours) od svoje epizode pravi nezaboravni doživljaj.

Posebno priznanje treba odati glavnom paru. Hemija između njih je sveprisutna iako svoje likove igraju na najočitiji, prvoloptaški način. To nekako pali. Tommy ima uverljivu motivaciju, a Michael Pitt ga igra sa šarmom barabe dobrog srca i kratkih živaca. U nekoliko scena je neverovatno šarmantno nespretan, zbunjen i nesnađen. Ipak prava zvezda filma je Nina Arianda u ulozi Rose, nešto inteligentnije (“mogla bi da napravi karijeru u PR-u”, kaže novinar), ali potpuno podređene svom dragom u čiju genijalnost ne sumnja. Arianda već ima status na Broadwayu i polako se probija na filmu i televiziji. Ovakve uloge su nešto što će svakako pomoći.
Rob The Mob je minimalno ambiciozan, a ipak sjajan film, odlično napisan i još bolje režiran sa veoma raspoloženim glumcima. U jednoj mafijaškoj priči za “verovali ili ne” sjajno prožima apsurdne, komične, romantične i tragične elemente, tako da je na kraju 100 minuta vrhunske filmske zabave. Nadam se da će se posle ovakvih filmova i mafija vratiti na velike ekrane.