30.8.14

Calvary


2014.
scenario i režija: John Michael McDonagh
uloge: Brendan Gleeson, Chris O'Dowd, Kelly Reilly, Aidan Gillen, Dylan Moran, Isaach De Bankole, M. Emmet Walsh, Marie-Josee Croze, Domhnaal Gleeson, David Wilmot, Pat Short, Gary Lydon, Orla O'Rourke, Killian Scott, Owen Sharpe, David McSavage

Irska je zemlja konzervativnog katolicizma. Ne bih se izletao, ali verovatno bi tvrdnja da je Irska najkatoličkija zemlja u Evropi bila istinita. Usuđujem se reći da su incidenti sa klerom u Irskoj slika i prilika šta se događa kada se popovima da previše moći. Bilo je tu raznih gadosti, od eksploatacije sirotinje i groznog bogaćenja sveštenstva, preko gotovo zatvorskih uslova života štićenika sirotišta i domova pod crkvenom upravom do pedofilije, otimanja dece i prodavanje iste bogatim američkim parovima. Na kraju krajeva, upravo potonjom temom se bavi prošlogodišnji britansko-irski film Philomena koji je pokupio nominaciju za Oscara. Nepodopštine katoličke crkve su, znači, bolna i centralna tema u Irskom društvu. Calvary, novi film Johna Michaela McDonagha (krimi-komedija The Guard) se bavi upravo sukobom crkve sa ostatkom društva.
Braća McDonagh, John Michael i “oscarovac” (doduše, za kratki film) Martin (In Bruges, Seven Psychopats) verovatno su najznačajniji autori savremenog irskog filma. Mlađi Martin se odmah bacio na univerzalne i globalne teme, egzistencijalizam (In Bruges) i pop-kulturne reference i kinematografija (Seven Psychopats). John Michael je ostao bliže kući, i The Guard i Calvary su pre svega irski filmovi, duboko zacementirani u irsko društvo.
 
Calvary počinje sa jednom od najboljih navlakuša u poslednje vreme. Sveštenik, otac James (Brendan Gleeson) sluša ispovest vernika posle nedeljne mise. Vernik mu kaže da je kao dete bio zlostavljan od strane starog sveštenika kojeg je crkva “za kaznu” poslala u Afriku, gde bi takvo ponašanje ipak manje odjeknulo. Isti vernik će ispovediti i zločin koji će se tek dogoditi: za tačno nedelju dana će ubiti upravo oca Jamesa, ne zato što je on zlikovac koji siluje decu, nego upravo zato što je nedužan i generalno dobar čovek. Ubistvo takvog sveštenika će odjeknuti jače od ubistva nekog zlikovca i biće više izjava nego osveta. Otac James, dakle, ima još nedelju dana života da se pomiri sa Bogom i sa sobom.
Ono što će uslediti je malo uvrnuti “who done it” zločina koji će se tek dogoditi u maniru engleske kriminalistike, od romana Agathe Christie do modernih televizijskih serija. Upoznaćemo se sa lokalnom “florom i faunom” irskog ruralnog okruga u kojem otac James službuje. Tu je ogorčeni, grubi mesar, njegova droljasta žena i njen afrički ljubavnik. Tu je i cinični doktor, radikalni (čak verbalno nasilni) ateista koji svoj cinizam pravda sranjima kojih se nagledao u poslu. Tu je i izvitopereni bogataš upitnog morala kojem novac ne može više ne može doneti sreću. Tu je i policajac koji ima sklonosti ka muškim prostitutkama. Tu je i mlad momak bez perspektive koji želi otići u vojsku kako bi ostvario nasilne i seksualne fantazije. I čitava plejada ridikula, pijanaca, konobara, pa čak i jedan serijski ubica – kanibal (Brendanov sin Domhnaal Gleeson).
Svi oni će testirati veru (i strpljenje) oca Jamesa svojim jasno ili uvijeno iskazanim stavovima iz kojih se jasno da iščitati da oni o crkvi, kao i o državi koja joj se ne može suprotstaviti ne gaje baš pozitivne stavove. Iz svega toga se vidi i autorov stav, da je katolička crkva u najmanju ruku zastarela, okoštala institucija, a verovatno je i moralno bankrotirala, pa čak i otvoreno štetna, parazit u društvu pritisnutom finansijskom krizom.
 
McDonagh je ipak dovoljno pametan i taktičan autor, pa se neće voziti na nečemu što je sada već kliše: popu koji je moralna nakaza. Otac James je upravo suprotnost toga: nije svetac, ali je obrazovan i dobar čovek koji želi učiniti dobro ljudima, verovatno jedan od retkih takvih među klerom. On je spreman na žrtvu (sigurno poznaje svog ubicu i verovatno mu je jasno ko je to tačno, ali sveta tajna ispovesti ga obavezuje da ga ne otkrije), ali nije spreman da ode bez borbe, i zato se naoružava. Razgovori koje on obavlja sa pastvom su pravi dragulji, puni referenci na kulturu i filozofiju i pesimistični lamenti nad davno ubijenom dobrotom na ovom svetu.
Zanimljivo, jedini ljudi koji dobrom svešteniku prilaze s poštovanjem su njegova kćerka iz perioda dok se još nije bio zaredio, Fiona (Reilly) i dvoje stranaca, stari američki pisac (Walsh) i njegova mlađa žena (Croze). To nam jako puno govori o cinizmu uvučenom u “vernike” ili “nevernike”, cinizmu koji otac James pokušava da razume, opravda i oslobodi ljude od svega toga.
 
Autor nam sve to daje sa merom i taktom. Tempom film možda podseća na televizijsku seriju, uostalom ovo je “crosswords” a ne napet triler, ali atmosfera pesimizma je neponovljiva. Tome doprinose odlični glumci u sjajnim ulogama. Kelly Reilly je ostvarila jednu od kompleksnijih uloga i to je napravila za pamćenje, a Brendan Gleeson se pokazao kao pravi izbor za glavnog glumca. On svog sveštenika igra sa integritetom, duhom, intelektom i mudrošću, ali i sa (oprostivim) ljudskim slabostima kojima smo svi mi skloni. Posebnu pažnju treba obratiti i na fotografiju koja ističe savršeni kontrast prirodne (ili arhitektonske, svejedno) lepote i brutalnosti. U slučaju ovog filma fotografija me je podsetila na Okupaciju... Lordana Zafranovića, gde je predivni Dubrovnik poslužio kao kulisa za teatar ljudske gadosti i brutalnog nasilja u smutnim vremenima.
Ovo verovatno nije sve što ću imati da kažem o Calvary. U pitanju je film kojem ću se svakako vraćati i kojem predviđam status klasika. Verovatno nismo još sve čuli o njemu i valjaće ga se setiti u sezoni nagrada. Ogromna preporuka.