8.8.14

Deadly Code / Educazione siberiana


2013.
Režija: Gabriele Salvatores
Scenario: Stefano Rulli, Sandro Petraglia, Gabriele Salvatores (po romanu Nikolaja Lilina)
Uloge: Arnas Fedaravicius, Vilius Tumalavicius, Eleanor Tomlinson, Jonas Trukanas, Vitaliy Porshnev, Peter Stormare, John Malkovich


Gabriele Salvatores je filmskoj publici najpoznatiji kao reditelj „oscarovskog“ filma Mediteraneo (1991). Iako posle toga nije imao briljantnu svetsku karijeru, ostao je relativno plodan autor koji skoro svake godine izbaci po jedan film. Većeg uspeha je imao samo sa I Am Not Scared (2003), dok je većina drugih filmova prošla gotovo nezapaženo van Italije, s izuzetkom Nirvane (1997), tipičnog B filma sa Christopherom Lambertom. Educazione siberiana iliti Deadly Code je njegov najsvežiji film.
Produkcija je od početka nesvakidašnja, u pitanju je čista italijanska produkcija na engleskom jeziku, snimljena na lokacijama u Litvaniji i studiju u Rimu, sa uglavnom litvanskim glumcima, uz dodatak globalnih zvezda Eleanor Tomlinson, Petera Stormarea i Johna Malkovicha. Priča se dešava u Transnistriji, ruskoj paradržavi u Moldaviji, razvučena je na period od Gorbačova preko raspada SSSR-a do divljih 90-ih, a milje je sibirski, dođoško-kriminalni. Izvorni materijal je autobiografski roman transnistrijskog emigranta Nikolaja Lilina, koji je utočište od rata i kriminalne prošlosti pronašao u Italiji.
Priča bi se komotno mogla nazvati Once Upon a Time in Transnistria, pošto je gotovo klon poznatog Once Upon a Time in America (Sergio Leone, 1984). Tome se može dodati i uticaj Scorseseovog Goodfellas, pa je konačni proizvod klasična priča o kriminalnom odrastanju četvorice mladića. Imamo dve linije priče. U prvoj pratimo glavnog lika Kolymu (Fedaravicius) i njegova tri drugara, Gagarina (Tumalavicius), Mela (Trukanas) i Vitaliya (Porshnev) kako se grade kao pošteni sibirski kriminalci pod kodeksom Kolyminog dede Kuzye (Malkovich). Kodeks glasi da se smeju tuku samo sa banditima, a pljačkati samo vlast i institucije moći: državu, banke, vojsku i policiju. Novac se ne drži u kući, pištolj se ne poteže u kući, deca prvo dobijaju noževe, tek odrasli dobijaju pištolje i sve u tom stilu. U principu, pratimo njihove gluparije, dok Gagarin ne zaglavi u ćorci i iz nje se vrati kao potpuno promenjen čovek u potpuno promenjenom sistemu.
Premisa je, inače, da je njihov rodni grad Bender (u filmu potpuno bespotrebno nazvan Riverbank) neka vrsta kažnjeničke kolonije naseljene kriminalnim, anti-državnim i terorističkim elementima iz raznih delova SSSR-a, za njenu tačnost nisam našao nikakve podatke. Nekakvu potvrdu u filmu dobijamo kad Gagarin izađe iz ćorke i shvatimo kako se kriminalni pejzaž promenio, šta drže Gruzini, šta Jevreji, a šta banditi sa Crnog Mora. Stvari se dodatno komplikuju kako se ekipa razilazi sa Gagarinom, koga samo lova zanima, a i kad u ekipu uđe Xenia (Tomlinson), izuzetno lepa, ali autistična (retardirana, zaostala, šta god) devojka.
Druga linija priče prati dešavanja kada se Kolyma priključi ruskoj vojsci u poteri za kriminalnim, dilerskim i terorističkim klanom. Deo tog klana je i Gagarin, pa ćemo do kraja filma saznati otkud Kolyma radi za zakletog neprijatelja, a protiv bivšeg prijatelja.
Linije radnje se zgodno preklapaju i uklapaju, pa su uticaji starijih i poznatijih filmova vidljivi do granice otvorenog plagijata. Prosto se čini da je sve u filmu sačinjeno od recikliranih delova drugih filmova. Radnja je tu najmanji problem, posebno ako volite mafijaške filmove. Nije problem čak ni širok zamah koji treba figurirati kao epski, ali zbog relativne skromnosti produkcije daje lagano jeftin ugođaj. Najveći problem je sa glumom. Litvanski glumci naprosto nisu na nivou, pa uglavnom šmiraju. Od Johna Malkovicha smo navikli na, u najmanju ruku, pristojna i konkretna ostvarenja, ali ovde to nije slučaj. Ovde prosto karikira svoj raniji prepoznatljiv lik, Teddy KGB-a iz filma Rounders, sa još preteranijim ruskim akcentom. Peter Stormare je zaglavljen sa premalim likom tattoo majstora, dok se Eleanor Tomlinson trudi da svoj jako čudan i preteran lik odigra sa osećajem. Uspeva joj onoliko koliko joj sklepani scenario i koncepcija lika dozvoljavaju: njena Xenia je senzualna i simpatična, ali svejedno „over the top“.
Deadly Code, da se samo drži standardnih motiva, bio bi ne-iritantan i uglavnom nepamtljiv film. Ima nekoliko vrednih detalja, od kojih je scena sa ringišpilom i Bowievim hitom Absolute Beginers možda i najbolja. Najveći problemi se pojavljuju kada film pokušava da bude originalan, zapanjujući i veći od života. Ceo motiv zabranjene ljubavi sa „disabled“ devojkom je, najblaže rečeno, uznemirujući (ali ne na prijatan način). Ni tretman likova nije odgovarajući, deda-Kuzyino pripovedanje i popovanje je dosadno, Gagarin je previše lud da bi bio uverljiv, dok su dva „sidekicka“ jedan debeljko i jedan ćoravko. Čak ni baltički pejzaž ne prolazi kao moldavska pripizdina, akcenti su karikirani, a scenografija i kostimi potpuni kič.
Problem sa ovakvim filmovima po literarnim predlošcima sumnjivog kredibiliteta i kvaliteta su preterane ambicije. Sa nevelikim sredstvima, možda i mogu privući nekoliko zvezda i upariti ih sa početnicima, ali to retko rezultira željenim efektima. Epski ugođaj se retko kad postiže sa „reci mi kako da se osećam“ soundtrackom, urlanjem i panoramskim kadrovima svako malo. Ono malo akcije izgleda pristojno, ali onaj silni prazni hod za relativno prihvatljivih 110 minuta ubija želju za gledanjem. Dodajmo na to nekoliko tipičnih „wtf“ momenata, i Deadly Code postaje film idealan samo za izbegavanje. Možda je i bilo neke ideje, ali ovaj film je promašaj na skoro svakom polju. Učinite sebi uslugu i preskočite ovo.