21.8.14

Metalhead / Malmhaus


2013.
Scenario i režija: Ragnar Bragason
Uloge: Thorbjorg Helga Thorgilsdottir, Ingvar Eggert Sigurðsson, Sveinn Ólafur Gunnarsson

Kažu fanatični metalci: “Ko je nekad bio metalac, taj nikad i nije bio metalac”. Kao klincu, to mi se činio kao u redu stav, odabereš nekakav stil života, jebiga, i držiš se toga. Slušaš određenu muziku, oblačiš se na određeni način, usvajaš određene stavove, kulturu, religiju (ili negaciju iste, svejedno) i to ti se čini logičnim. Onda u nekom trenutku razviješ i drugačije interese, upoznaš još malo sveta oko sebe i shvatiš da je fanatični pristup sranje.
Nekada sam puno slušao metal, tako se oblačio i tako baljezgao. I sada ponekad poslušam nešto muzike, ponekad čak odem na neku svirku ili ozbiljniji koncert. Ali sve je manje vremena za to, a nekad mi se jednostavno ne da. Ali kada se pojavi nekakav “metalski film”, pa još ako je iz neke opskurne kinematografije, poput islandske, i još se zove Metalhead, osećam se obaveznim prema “starom sebi” da ga pogledam.
Autor filma Ragnar Bragason je jedno od većih imena islandske kinematografije, relativno redovan gost eminentnih festivala i kritičari mu predviđaju internacionalnu karijeru, čak Hollywood i ozbiljne budžete sa kojima već raspolaže njegov zemljak Baltasar Kormakur. Budimo iskreni, Island ima sasvim pristojnu kinematografiju, ali zbog objektivnih ograničenja (ipak je to nacija od kakvih 300.000 ljudi, od kojih polovina živi u glavnom gradu), islandski filmovi su najčešće od “art” sorte, filmovi najčešće skromnih budžeta, snimani za internacionalnu festivalsku publiku. Metalhead je takav film, što ima svojih prednosti, ali i nedostataka.
Prvo i osnovno razočaranje, Metalhead je drama o međuljudskim odnosima kakvih se snima na tone u manjim kinematografijama i koje su najčešće zaglavljene na marginama festivala. “Setting” je jedno polu-pusto selo od nekoliko kuća sa pripadajućim velikim farmama, jedne crkve i jedne krčme. Okidač za zaplet se događa gotovo bez ekspozicije, već u drugoj sceni, kada mala Hera posmatra pogibiju svog starijeg brata heavijanera u doista čudnoj nesreći na traktoru. Nemogavši da se izbori sa gubitkom i tugom, Hera polako preuzima ličnost svog brata, njegovu odeću i muziku (kako u glasnom slušanju, tako i u sviranju) i sve podiže na novi nivo. Ona pijanči, ne uspeva da sačuva posao, fura “corpse paint” krade traktore susedima i pravi slična sranja, a neka od njih nisu nimalo naivna i dečija. Sredina je gleda sa neodobravanjem, a razumevanje ne nalazi ni kod kuće, pošto roditelji imaju svaki svoj pristup u nošenju sa tragedijom. Hera će ipak podršku naći na mestu gde se najmanje nada – od novog, mladog popa u selu.
Ono što film vadi iz sivila tipičnih festivalskih dramica su povremeni ispadi crnog humora, manje ili više centriranim oko glavne junakinje i njenih pizdarija. Mlada glumica Thora Bjorg Helga ima nimalo lak zadatak da svoju ulogu odigra bez klizanja u patetiku ili karikaturu i u tome uspeva i izaziva simpatije i empatiju kod gledalaca. U tome joj dosta pomaže Ragnar Bragason, kako svojim čvrstim, iako ne baš inventivnim scenarijem, tako i sigurnom režijom i čestim promenama u tempu filma. Ostatak epizodnih likova su razrađeni i uverljivi, a iskusni islandski glumci ih igraju vešto i sa merom, tako da Metalhead liči na jednu životnu (i provincijalnu) priču kakvu smo sigurno već videli na filmu, ako ne i čuli u životu.
Ono u čemu Metalhead pada kao film je što metal muziku češće koristi kao soundtrack i tipičan “freak” milje. Metalhead nije nimalo “metalski” film i to ga čini nekako bezukusnim. Zamenite muziku u filmu sa, recimo, punkom i dobićete utisak da gledate islandsku verziju Out of The Blue (Dennis Hopper, 1980). Sam soundtrack sadrži pristojan broj numera, ali se jedna od njih (Megadethov Symphony of Destruction) ponavlja do iznemoglosti, bez obzira što ne korespondira sa vremenom radnje filma. Radnja je, naime, smeštena u rane 90-te, a Megadethov hit je ipak nešto novijeg datuma.
Ta činjenica nije nikako presudna i primetiće je samo neko ko je makar nekad bio metalac, ali ona govori više o autoru filma nego što se to na prvi pogled čini. Ona prosto pokazuje da Ragnar Bragason nikad nije bio metalac, da metal ne razume i da ga metal ne zanima. A to je upravo ono zbog čega je Metalhead tipski film: nije dovoljno “metalski”.