13.8.14

Kidon


2013.
scenario i režija: Emmanuel Naccache
uloge: Tomer Sisley, Lionel Abelanski, Kev Adams, Bar Refaeli, Hippolyte Girardot, Elodie Hesme, Sasson Gabai

Sigurnosne službe su večita fascinacija prostih i ne tako prostih ljudi. Jasno je zašto: većina ne zna šta tačno te službe rade, koliko ljudi broje, u kakva su odeljenja podeljeni, koji su im poslovi javni, a koji tajni i na kraju ko su ti ljudi, imenom, prezimenom i biografijom. Svi obično zamišljaju akcije Jamesa Bonda ili moralne dileme od svetskog značaja iz le Carreovih romana, a istina je dosta često prozaičnija. Agenti službe mogu biti uredski analitičari poput Condora, govnari koji prisluškuju šta ljudi pričaju po kafanama, pa i najobičniji kriminalci sa državnom dozvolom za svoje kriminalne aktivnosti.
Jedna od večitih fascinacija su i odredi za likvidaciju potencijalnih neprijatelja. U tom smislu izraelski Mossad je jedna od poznatijih i opevanijih službi: izmislili su posebnu borilačku veštinu za blisku i prljavu borbu, izveli su nekoliko spektakularnih otmica i likvidacija. Odeljenje za posebne namene se zove Kidon, što je i naslov ovog filma.
 
Šta se dogodi kada poznati terorista bude ubijen u hotelskoj sobi u Dubaiju? Logično, svi optuže Mossad da ima prste u tome. A šta se dogodi kada Mossad zapravo nema veze sa tim, nego je cela situacija fingirana da izgleda kao njihova tipična drska i bezobrazna akcija? Kidon je film koji pokušava da ponudi fikcijski odgovor na to pitanje.
Stvarni događaj koji je poslužio kao inspiracija za film je likvidacija Mahmouda al-Mabhouha, jednog od visokih oficira Hamasa. Istraga je pokazala da je u ubistvu učestvovalo od 11 do 18 ljudi sa lažnim dvojnim dokumentima Izraela i zapadnih zemalja. Zvanični Izrael se suzdržao od komentara, ali javno mnjenje je incident ocenilo kao još jednu od Mossadovih svinjarija. Neki od atentatora su ispitivani u zapadnim zemljama gde su živeli, a postoje i indicije da su Fatah i Al-Aqsa brigade sarađivale sa atentatorima. Sve u svemu, još jedna špijunska i atentatorska afera, ni prva ni poslednja.
Film Kidon od starta pretpostavlja da to nije istina, makar da to nije cela istina. Vidimo četvoro atentatora – obavezne likove poput vođe po imenu Daniel (Sisley), falsifikatora Erica (Abelanski), hakera Facebooka (Adams) i femme fatale (Refaeli). Kada oni budu privedeni pred super-tajnu istražnu komisiju gde sede predstavnici vojske, policije, politike i sigurnosne zajednice, zatražiće da razgovaraju sa bivšim Mossadovim oficirom (Gabai) koji nije u dobrim odnosima sa novom garniturom. Kako se priča odmotava, tu će se naći razni drugi mutni poslovi, poput uloge francuskog ambasadora (Girardot) i njegove žene, a Danielove ljubavnice (Hesme), Rusa, Iranaca, njihovog nuklearnog programa, kompjutera sa šiframa, velikog novca i ostalih sastavnih delova svakog špijunskog filma.
 
Imajmo u vidu da Kidon ima mehaniku trilera prevare, ali je u pitanju punokrvna komedija, više satira od puke parodije špijunskih filmova. Kao triler ima svoje momente, ali pretpostavlja određenu dozu naivnosti, odnosno nepoznavanja materije. Ja nisam znao mnogo o ubistvu al-Mabhouha, pa mi je i taj deo zapleta bio zanimljiv, dok se izraelski gledaoci i kritičari žale na sprdnju sa jednim stvarnim događajem i distorziju realnosti radi puke zabave. Sve u svemu, kao triler prevare pati od opštih mesta kao i drugi filmovi iz tog koša, suviše čestih i logički vrlo malo utemeljenih obrata. Još jedna mana je očitost koprodukcije, odnosno sveprisutnost francuskih partnera, od glumaca do upotrebe jezika, pa čak i u slučaju objašnjenja cele priče.
Film je, međutim, mnogo jači na drugom planu, kao kritika društva i izraelske opsesije sa špijunažom i sigurnošću koja ide do mere da privatna lica gube svaku privatnost. Kao kritika kulture paranoje, Kidon je jedan od onih temeljnih filmova koji, hteli to ili ne, pogađaju u centar mete. Mogu ga usporediti jedino sa argentinskim filmom Nueve reinas (2000), isto tako trilerom prevare koji pogađa u suštinu argentinske kulture varanja i socijalne slike prevaranata i prevarenih, te varanja i otimanja kao načina života. Suština priče je da su nečija sujeta, pohlepa ili paranoja oružje koje efikasno deluje protiv njega samog.
 
Istina, scenario je malo rupičast, ali to doprinosi posebnom, opuštenom ugođaju kod filma i podseća nas da je Kidon prvo zabava, pa onda sve ostalo. Režija te rupe skriva od naših pogleda furioznim tempom, dijaloškim ping-pongom, akcionim scenama i čestim i potpunim obratima. Istina, kraj je malo generički, ali ni to nije poseban problem. Autoru Emmanuelu Naccacheu je ovo drugi film, prethodni Le syndrome de Jerusalem (2008) nisam pogledao, ali prema dostupnim podacima u pitanju je komedija snimljena u izraelsko-francuskoj koprodukciji.
Kidon je privukao ozbiljnije producente i glumce, kako izraelske, tako i francuske i oni sasvim dobro rade svoj posaom sve vreme odajući utisak lakoće. Možemo se složiti da likovi nisu preterano karakterni, ali igrivost i ležernost se ne mogu zanemariti. Produkcija je isto tako odlična, a film izgleda jako dobro za svoj budžet.
Sve u svemu, teško da će nekome Kidon biti omiljeni film, ali je svejedno gledljiv i univerzalno simpatičan svima koji voli trilere prevare. Kidon nije obična zezalica poput Ocean's serijala, već sjajno deluje kao društvena kritika. A podtekst je svakako plus. Moja iskrena preporuka, makar za ubiti dva sata vremena.