8.9.14

Trust Me


2013.
scenario i režija: Clark Gregg
uloge: Clark Gregg, Saxon Sharbino, Amanda Peet, Sam Rockwell, Paul Sparks, Allison Janney, Felicity Huffman, Molly Shannon, Niecy Nash, William H. Macy

Jedno od pravila pristojnog ponašanja, naročito u svetlu poslovne etike, glasi “ne pljuj u ruku koja te hrani”. To se posebno može odnositi na “show business”, naročito na Hollywood za koji se sasvim osnovano pretpostavlja da njime upravlja ne samo novac, nego i nemala količina ega. Pa ipak postoji trend snimanja “inside Hollywood” filmova koji, je li, raskrinkavaju prljave tajne fabrike snova. Takvi filmovi nisu blagonaklono primljeni od strane studijskih glavešina i bivaju poslati u bioskope sa malim ili nikakvim marketingom i često završavaju kao finansijska katastrofa. Ima izuzetaka, The Day of The Locust (1975) i The Player (1992) su filmovi za sva vremena, ali iza njihovog uspeha stoji nešto specifičnih okolnosti koje zahtevaju posebnu temu. Većina filmova tog tipa bivaju zaboravljeni sat vremena posle gledanja, kada malobrojna publika zadovolji svoje apetite za “i bogati plaču” drogom.
Ostaje pitanje zašto ih studiji jednostavno ne stopiraju, a odgovor je jednostavan. Prvo, takvi filmovi su zdravi i za studije jer pružaju priliku autorima da se izventiliraju kao što to čine dvorske lude kad ismevaju kralja. Drugo, većina takvih filmova danas nastaje kao neka vrsta autorskog “side” projekta nekog reditelja ili glumca, sa samostalnim ili makar žešće nezavisnim finansiranjem.
Prošlogodišnji autorski, a možda malo i “vanity” projekat televizijske glumice Lake Bell (scenario, režija i glavna uloga) In a World bio je uglavnom pravilno intoniran “inside Hollywood” film koji se bavio nišom glasovnih glumaca, a usput je kačio i hollywoodske klanovske veze i tinjajuću mizoginiju. Trust Me je projekat sličnog tipa, iza njega stoji Clark Gregg, filmski i televizijski glumac, stalni član Marvel postave i posvuduša po indie filmovima. Po pitanju autorstva, ovo nije Greggov prvi pokušaj, njegov prethodni film, crna komedija Choke je zabavno i gledljivo indie delce. Sada pokušava da se pozabavi sa svetom dece-glumaca iz perspektive retko poštenog – i zbog toga šonjavog i nesposobnog agenta.

Početak možete komotno zaboraviti, jer je “flashforward” spoiler. Tek sa drugom scenom počinje ekspozicija. Howard (Gregg) muljavo bari svoju komšinicu (Peet), seda u svoj krš od auta i sve vreme melje preko telefona, laže, maže i folira. On je casting agent specijalizovan za decu-glumce, i sam bivši glumac u dečijoj dobi i jednom rečju – gubitnik. Proćelav, sa licem koje odaje laganu neugodu i samoprezir i jeftinim bluetooth slušalicama u uhu, slika je i prilika toga.
Njegov život je pakao, sve njegove klince sa imalo potencijala otima njegov rival Aldo (Rockwell), roditelji dece koju je zastupao ne žele da imaju posla s njim, a studijski funkcioneri (Janney i Huffman) mu se smeju u lice. Njegova sreća će se možda promeniti kada ga, kao grom iz vedra neba, kontaktira četrnaestogodišnja Lydia (Sharbino) da joj isposluje ugovor za franšizu novih “young adult” vampirskih filmova za koju je već dobila ulogu. Mala lepotica koja ima talenta da bude nova velika zvezda, naravno, ide u paketu sa sirovim, pijanim i agresivnim ocem (Sparks). Ali posao je svejedno posao, a Lydia je ne samo zlatna koka, nego i poslednja šansa da Howard napravi nešto od svog života.
Problem je u tome što je Trust Me primer filma koji ne uspeva da pronađe svoj ton. Početne scene, iako preduge, previše elaborirane i sklone ponavljanju stvari koje smo već shvatili, čine nam se kao korak u smeru crne komedije ili satire hollywoodskog sveta. Kada se Lydia pojavi u Howardovom životu, film skreće prema klasičnoj indie drami o uspehu, a satirični ton se pojavljuje sporadično, zajedno sa Rockwellom, Allison Janney i Felicity Huffman, sve ređe i ređe. Problem nastaje sa dva obrata u trećem činu. Jedan će oterati film prema melodrami nastalom oko uvredljivog stereotipa o Južnjacima. Drugi će ton filma prebaciti na noir na osnovu neuverljive i lagano perverzne pretpostavke da četrnaestogodišnja devojčica može biti femme fatale.

Glumci su savršeno odabrani, ali njihovi likovi su prejednostavni i stereotipni. Sam Rockwell briljira kao ljigavi negativac i čisto korporativno bezdušno zlo. Allison Janney je očekivano odlična kao kučketina od šefice castinga, a Felicity Huffman (serija Desperate Housewives, Transamerica) ledi krv u žilama kao beskrupulozna producentkinja. Amanda Peet je sasvim pristojna kao duhovita komšinica i Howardova simpatija, a Paul Sparks pogađa prave tonove kao sirovina. Saxon Sharbino zaista ima talenta da postane zvezda, ali svakako mora voditi računa o izboru uloga na pravim projektima.
Velika količina glumačkog talenta potrošena je uludo. Niecy Nash je tu najmanji problem, ona ima dve scene za svoj “typecast” brbljive besne crne sekretarice. Molly Shannon ima isto dve scene u potencijalno zanimljivoj ulozi novcem i uspehom opsednute majke malog glumca. Najveći “wtf” momenat je pojavljivanje Williama H. Macyja u jednoj jedinoj sceni, kao ljigavog prodavca automobila koji i nema veze sa ostatkom priče.
Osnovni problem je ipak Clark Gregg. Njegov scenario se kreće od predvidljivog do potpuno neuverljivog, njegova režija je na autopilotu. Neke scene su nepotrebno duge, a tu i tamo posegne za relativno jeftinim CGI-jem bez ikakvog opravdanja. Ali ono što je posebno iritantno je činjenica da je on kao glumac prisutan u apsolutno svakoj sceni filma. To znači da Trust Me nije nekakva argumentirana kritika nego samo i jedino “vanity” projekat.