2.9.14

Miele / Honey


2013.
režija: Valeria Golino
scenario: Valeria Golino, Francesca Marciano, Valia Santella (po romanu Maura Covacicha)
uloge: Jasmine Trinca, Carlo Cecchi, Libero De Rienzo, Vinicio Marchioni, Massimiliano Iacolucci

Valeria Golino je italijanska glumica poznata po ulogama u ambicioznim filmovima sa obe strane Atlantika. Na njenom spisku su filmovi poput Rain Mana i Fride. Ranije nije pokazivala ambicije ka režiji ili ka scenariju, tek nedavno je potpisala svoj prvi kratkometražni film. U svetlu toga čudi koliko je njen dugometražni debi Miele sjajno artikuliran i odmeren film.
U pitanju je, neki bi rekli, ista stara priča o eutanaziji. Protagonistkinja Irene (Trinca) koja se kreće pod pseudonimom Miele (Med) radi kao neka vrsta medicinske sestre koja pomaže terminalno bolesnima da izvrše samoubistvo. Ona s njima stupa u kontakt preko njenog bivšeg dečka, doktora Rocca (De Rienzo) i vodi ih kroz proces bezbolnog i nešto dostojanstvenijeg umiranja. Njen metod rada se oslanja na veterinarske barbiturate krijumčarene iz Meksika (a što ne iz Albanije, Crne Gore, Bosne, Libije, mislim bliže je, a i korupcija je jeftinija od avionske karte). Za svoj posao dobija zgodne isplate u gotovini.
Kada nije “na poslu”, Irene se povremeno viđa sa svojim veoma oženjenim ljubavnikom (Marchioni), posećuje svog oca (Iacolucci), udovca koji je izgubio svu volju za životom, odlazi na žurke ili se bavi sportom. Puno pliva i vozi bicikl, i to stalno ostajanje u pokretu je znakovito: to je možda jedini način da se oseti živom, kada se već profesionalno bavi smrću.
Ta njena unutrašnja borba će se intenzivirati kada upozna Carla (Cecchi). On je jedan od njenih čudnijih klijenata, stari cinični arhitekta koji je imao ugodan i produktivan život i koji bi to da prekine, potpuno sam. Irene će prvo pretpostaviti da je bolestan, ali ispostavlja se da je Carlo “samo” depresivan, odnosno da ne vidi poentu nastavljanja sa životom u svetu koji se ruši pod lavinom idiotizma. To će pokrenuti i neke moralne dileme, ali i neku drugu formu samo-preispitivanja kod Irene, večito same, večito u pokretu, sa muzikom pojačanom do maksimuma i sa kamenom facom kao da joj ništa ne može doći pod kožu. Ona i Carlo će postati nekakvi prijatelji.
Scenario je adaptacija romana Matea Covacicha, koji nisam čitao. Scenario sam po sebi nikako nije loš, i oslanja se na odnos između dvoje glavnih likova koji su razrađeni, iako pomalo statični. Kod Irene je razvojna putanja još i vidljiva, ona postaje sve ranjivija i ranjivija, dok kod Carla to nije slučaj, njegov odnos s njom se menja, ali on ostaje manje ili više isti kao na početku.
Takvi likovi zahtevaju veoma sposobne glumce i dobijaju ih. Jasmine Trinca se sjajno snalazi kao devojka koja je zapela na jednoj određenoj stepenici svog života u trenutku kad ne može ni napred ni nazad. Carlo Checchi je dosta cenjen u teatru, filmove retko snima. I to se vidi u njegovoj naglašenijoj ekspresivnosti koja je ovde potpuno u skladu sa njegovim likom. Ostali glumci su korektni u svojim ulogama, ni manje ni više od toga.
Između ostalog, to je i zbog priče koja se kreće predvidljivim tokom iz brojnih evropskih drama i američkih indie filmova. To ima jednu dobru stranu: Miele apsolutno ne ispituje dubine moralne dileme vezane za eutanaziju i nikada ne skreće u smeru ofucane debate “za” i “protiv”. Kroz iste moralne krize bi Irene prolazila i da radi kao lekar u klinici gde se vrše abortusi, da se bavi politikom, špijunažom, da radi kao zatvorski čuvar, profesionalni vojnik u Afganistanu ili policajac na zapletenom slučaju. Predvidljivost na stranu, Miele ima dovoljno takta da deluje stvarno, spontano i bez ikakve usiljenosti.
Posebno treba pohvaliti veštu režiju koju ne bi izveo ni mnogo školovaniji i iskusniji autor. Valeria Golino pokazuje autorsku zrelost u pravom smislu te reči, inteligentno kadrira i polako nas uvodi u jedan unutrašnji svet. Zbog toga je Miele više nego prihvatljiv film, a neki delovi (recimo soundtrack) svojom snagom i personalnom obojenošću iskaču. Nadam se da joj ovo neće biti poslednji film, jer i kada nema nešto novo da kaže, ona to čini na veoma artikuliran i strastven način.