7.9.14

Las brujas de Zugarramurdi / Witching and Bitching


2013.
režija: Alex de la Iglesia
scenario: Jorge Guerricechevarria, Alex de la Iglesia
uloge: Hugo Silva, Mario Casas, Jaime Ordonez, Gabriel Delgado, Carolina Bang, Terele Pavez, Carmen Maura, Macarena Gomez, Pepon Nieto, Secun de la Rosa, Javier Botet, Santiago Segura, Carlos Areces

Nije potrebno previše kopati po uspomenama, enciklopedijama i wikipedijama da bi zaključili da je španski film 90-ih godina bio snažan, inovativan i relevantan. Almodovar je osvajao publiku i kritiku sa “artsy” farsama, Bigas Luna sa erotskim dramama, da ne pominjemo sad Amenabara i silne druge. Kada je totalna komedija bazirana na apsurdu i šoku u pitanju, najjača faca je bio Alex de la Iglesia.
Bila su to druga vremena. Ljudi su uživali u gledanju “neprincipijelne koalicije” baskijskog popa, metalca – zgubidana i ljigavog TV proroka kako ganjaju novog Antihrista po Madridu jedne božićne noći (El dia de la bestia) ili u avanturama para veštaca, ubica i silovatelja koji se spremaju za važan verski obred (Perdita Durango). Pitanje je koliko bi tako nešto danas prošlo kod moderne publike koja je ionako već skoro sve videla.
Novim vremenima su se španski autori prilagodili različito. Almodovar je izgleda sebe ozbiljno shvatio kao genija, pa je izgubio svaku inspiraciju i snima sve lošije filmove, Bigas Luna je nestao sa spiska relevantnih autora (ako je tu ikad i bio u globalnim okvirima), Amenabar se zaključao u art nišu. Alex de la Iglesia je pokušao da svojim filmovima doda malo više konteksta i to mu je nekad prolazilo, a nekad baš i ne. Crimen ferpecto (2004) je bio i ostao poprilično smešan i zabavan film, ali je iza humora ležala oštra satira. The Last Circus (2010) je kontekst Francovog doba nekako i preuzeo, ali film je svejedno bio zabavan.

Sa Las brujas de Zugarramurdi pokušava da nađe pravu meru između konteksta i smeha naglas, i da pritom uhvati ton apsurda kakav je imao u El dia de la bestia. Za početak filma se može reći da je i furiozan i angažovan. Ekipa zgubidana pod maskama pokušava da opljačka radnju za otkup zlata (jedna od retkih grana “industrije” koja raste u krizi). Unutra upadaju “živi kipovi”, Isus – Jose (Silva) i vojnik – Toni (Casas), gde ih čeka Joseov sin Sergio (Delgado) dok vani ostaju maskote SpongeBob, Nevidljivi Čovek i Minnie Mouse. Amaterski osmišljena očajnička pljačka odlazi u tri lepe, SpongeBob dobija rafal u stomak, Nevidljivi i Minnie bivaju uhapšeni. Toni, Jose i Sergio se nekako izvuku i otmu taksi koji vozi Manuel (Ordonez) sa još jednim putnikom i zapute se prema francuskoj granici. Put ih vodi kroz Baskiju, i to baš kroz selo Zugarramurdi, poznato po velikoj srednjevekovnoj veštičijoj zajednici, ali i po ogromnom inkvizitorskom procesu. Za petama su im dva nesposobna policajca (Nieto, de la Rosa), pojačana Joseovom ljutom ženom Silviom (Gomez). Veštice su žene iz triju generacija, polu-senilna baba (Pavez), majka koja deluje kao visoka sveštenica satanskog kulta (Maura) i divlja i raspomamljena kćerka (Bang) koja promptno baca oko na Josea. Kada se svi okupe na jednom mestu, pičvajz može da počne, a pripremljen je i “bogati kulturno-umetnički program” sa sve žrtvovanjem i kanibalizmom.
Problem sa ovakvim filmovima je što mehanika ludačke i na momente odvratne komedije po klasičnoj “blockbuster” formuli vuče na jednu stranu, a kontekst na sasvim drugu, pa se te dve stvari najčešće ne slažu. Ovde je žrtva kontekst, koji je toliko difuzan i različit da ostaje samo u nagoveštaju. Socijalna priča je prisutna na početku, ali kasnije potpuno ispada iz fokusa. Rat između polova i priča o redefiniciji rodnih uloga ostaju nekako površni i nedorađeni kroz ceo film. Mislim, trojica glavnih junaka jesu mizogine budale, ali su više od toga nesnađene budale kojima ništa ne ide od ruke. Joseov brak je propao na isti način kao i njegovi biznisi i njegova bivša žena mu s pravom (ali bez imalo takta i pristojnosti) zamera da je neodgovoran i stoga gotovo sigurno loš otac, voleo on klinca ili ne. Toni je u krizi jer je upecao žensku daleko izvan svoje lige, pa ga muče dileme vezane za to. Manuel je čovek koji od loše situacije u kući kojom komanduju njegova majka, žena i sestra beži na jednako tako buđav posao, a vreme prekraćuje jedino čitanjem trash novina i literature.

Veštice ipak imaju malo više pod-teksta u sebi i nisu samo običan “trope” iako tako izgledaju. One su dominantne žene u dominantno “macho” okruženju. One su Bajskijke u Španiji. One prakticiraju paganizam u dominantno katoličkoj kulturi. I zato su slika i prilika ugrožene “drugosti”. Međutim, ta “drugost” nije otvorena i tolerantna, ona je željna osvete, prekrajanja Biblije i uklanjanja “drugosti” u svojim okvirima. Zato je sin (Botet) zaključan u katakombama ispod uklete kuće zarađene krvavim novcem, a deda tretiran manje ili više kao sluga. Jedino je kćer Eva sposobna da shvati da ne treba sve drugačije pobiti i zato će i doći u opasnost.
Kao što se da naslutiti, film je bolji u detaljima nego u celini. Da, zabavan je i de la Iglesia svakako zna da “spakuje” formulu i kroz nju tu i tamo progovori nešto pametno. Nije stvar u tome. Čak je i ton humora neujednačen i često vulgaran, kao kad dve tetke (de la Iglesijini standardni glumci Santiago Segura i Carlos Areces u “drag” varijanti) objašnjavaju Evi šta sve mlada veštica mora raditi po pitanju drogiranja, žuranja i seksa (pa nabrajaju moguće i nemoguće fetiše). Da, vulgarno je i fali motivacije, ali je svejedno zabavno ispričano. Ili kada se Toni i Jose stalno krve oko Evine pažnje kao nekakvi klinci. Stari štos, ali radi posao.

Imam običaj da otpišem kao ćorave takve komedije po hollywoodskim formulama sa obiljem gegova, jeftinih viceva i sada već potpuno običnog i recikliranog čudaštva. Međutim, ako mi se nešto makar minimalno svidi, izbegavaću termin ćorava komedija i zameniti ga blentava, apsurdna ili kako već. To ću učiniti i u pogledu Las brujas de Zugarramurdi, ni sam ne znam zašto. Možda je to samo nekakav osećaj ili afinitet ili mi se samo čini da je Alex de la Iglesia ponovo na svom terenu. Ako mi se bude dalo da pogledam ponovo reći ću šta sam zaključio.