30.9.14

The Longest Week

2014.
režija: Peter Glanz
scenario: Peter Glanz, Juan Iglesias
uloge: Jason Bateman, Olivia Wilde, Billy Crudup, Tony Roberts, Larry Pine (narator)

Jedna od stvari koja može poslužiti kao pouzdan pokazatelj lošeg filma je kada završen film skuplja prašinu pre premijere. Nije dobar znak ni kada se nešto petlja u post-produkciji, ali završen i napušten film je siguran znak katastrofe. Autori znaju da je loš, glumci znaju da je loš, producenti posebno znaju koliko je loš. Drugi znak za uzbunu je premijera bez pompe istovremeno sa izlaskom na kućnim formatima. To znači da producenti žele da pokupe neku siću, bolje išta nego ništa. Treći i sasvim pouzdani znak lošosti nekog filma je kad u njemu prepoznate upadljive uticaje drugih autora. To znači da je film bleda kopija, u najboljem slučaju pristojan uradak, ali je češće ipak samo težak slučaj filmskog otpada.
The Longest Week pali sve tri lampice. Film je stajao na polici dve godine, ima limitiranu bioskopsku i VOD premijeru u isto doba i u njemu se prepoznaju scene direktno drpljene od Godarda, Wesa Andersona i Woody Allena bez dubljeg ulaženja u smisao. U pitanju je komad filmskog đubreta sa nerealnim i krutim likovima koje čak ni solidni glumci ne mogu da izvuku, radnjom u koju će i najnaivniji gledalac teško poverovati i teškim, masivnim stilom koji prazninu ne maskira, nego je ističe. To, naravno, ne znači da The Longest Week neće izvući nekoliko smehova, ali to je refleksna reakcija smeha na solidnu foru koju smo već negde čuli.
Glavni lik filma je Conrad Valmont (Bateman), neodrasli muškarac od oko 40 godina koji pozira kao pisac, iako ništa nije zapravo napisao, o objavljivanju da ne govorimo, i koji živi u hotelu na izdašnom džeparcu svojih prebogatih roditelja. Njegova najduža sedmica nije ni tako duga, a još manje je dosadna, samo je neprijatna jer počinje ultimativnim šokom: roditelji mu se razvode, ukidaju mu džeparac i daju mu nogu u dupe. Conrad ostaje na ulici, sa nešto love koju je pozajmio od šofera, bogataškim držanjem, stavom i manirima. Pomoć traži od svog jedinog prijatelja, ali i rivala Dylana (Crudup), a nova tačka sukoba između njih dvojice je zajednička simpatija Beatrice (Wilde), koja je ujedno manekenka i intelektualka.
Naravno, Conrad i Dylan su obojica derišta, ali je Dylan nešto odrasliji i racionalniji, dok je Conrad rečitiji. Njih dvojica se neće boriti pošteno, nego ljigavo i sa podmetačinama. Problem sa uverljivošću je što su obojica nesimpatični, pa se devojka kao Beatrice u stvarnom svetu ne bi petljala ni sa kim od njih. Mi pratimo uglavnom Conradove sitne i krupne laži, zgode i nezgode do kraja filma.
Nedostatak bilo kakve utemeljenosti u stvarnom svetu Glanz pokušava da nadoknadi stilom koji najviše liči na radove Wesa Andersona, sa sveprisutnim i uzdržanim naratorom koji kao da čita neku knjigu, simetričnim kadrovima, podelom u poglavlja, karticama, ničim izazvanim stranim jezicima i titlovima, te formalnim rečnikom. Krajolik bogataškog New Yorka je nekako više Woodijeva teritorija i uz nju ide i problematika situiranih belih muškaraca, ali tu nema nikakvog zapravo komičnog zapleta jer su likovi suviše šonjavi, uštogljeni i antipatični za tako nešto. Godard je tu više za pokazivanje stila i sofisticiranosti, jer funkcije u filmu i nema.
Upravo se vrtimo oko ključnih problema: likova i dijaloga. Dijalog je drven, iz neznanja ili meni neke nejasne namere, a sa likovima je nemoguće povezivanje i identifikacija. Glumci su veoma kompetentni, ali i oni imaju granice. Poseban problem je sa Jasonom Batemanom koji je u principu igrao uloge simpatičnih pametnjakovića. U rediteljskom prvencu Bad Words mu je nekako uspelo da isfura ulogu totalne šupčine, ali taj njegov lik je imao makar nekakvu motivaciju. Ovde mu to ne uspeva. Olivia Wilde ostaje u “typecastu” hipsterske, atipične lepotice i možda je i najsolidnija karika u filmu. Ona i Bateman imaju dovoljno hemije, a njihove zajedničke scene i dijalozi su čak elementarno simpatični.

I pored povremenog smeha i generalne gledljivosti filma, ostaje nejasno kako je i zašto ovako nešto snimljeno. The Longest Week nije samo “style over substance”, ovde nikakvog sadržaja nema. Umesto njega treba pogledati bilo koji film od autora koji se ovde besomučno citiraju.