21.9.14

Venus in Fur / La Venus a la fourre


2013.
režija: Roman Polanski
scenario: Roman Polanski, David Ives (prema adaptaciji Davida Ivesa i romanu Leopolda von Sacher-Masocha)
uloge: Mathieu Almaric, Emanuelle Seigner

Konačno osvojivši Oscara (kojeg nije preuzeo iz razloga, recimo, pravne prirode) i dokazavši se kao jedan od najvećih živih autora, Roman Polanski se bacio na adaptacije. Prva je bila klasična, Oliver Twist (2005), druga nekako savremena The Ghost Writer (2010), a treća već bila šokantna i krajnje uspela igrarija sa formatima Carnage (2011), adaptacija drame Yasmine Reze čija je radnja svedena na jedan stan i četvoro ljudi koji se svađaju u slobodnom stilu. Venus in Fur je opet adaptacija drame (koja je adaptacija romana) i čija se cela radnja dešava na teatarskoj pozornici u interakciji dvoje ljudi.
Zvuči zapetljano, ali to je samo uvod. Da objasnimo nekoliko stvari... Venus in Furs je roman Leopolda von Sacher-Masocha, čoveka po kojem je mazohizam dobio ime. Ne samo to, Venus in Furs je temeljni roman mazohizma. Roman je David Ives adaptirao u pozorišnu predstavu koja je bila veliki hit na West Endu i Broadwayu pre nekoliko godina. Polanski nije preradio predstavu (to je samo jedan deo u filmu), nego je “snimio” film smešten u situaciju audicije za glavnu žensku ulogu u predstavi.

Radnja je ograničena na jednu prostoriju. Glumica Vanda (Seigner) opasno kasni na audiciju i pojavljuje se dok reditelj Thomas (Almaric) drži mizoginu telefonsku tiradu o nesposobnosti ne-više-tako-mladih glumica koje su nedorasle i neodrasle. Vanda ga svojim stavom ubeđuje da joj da šansu iako deluje kao glupača, uličarka i prostakuša svakako ispod nivoa zahtevne predstave. On je siguran da je ona apsolutno pogrešan izbor, ona je ubeđena da je pravi.
Oni kreću sa čitanjem teksta i Vanda je sumnjivo dobra, ne samo dobra univerzalna glumica, nego glumica kojoj leži baš TA uloga, koja, uzgred, nosi njeno ime. Njena transformacija je vidljiva, fizička, u držanju i u karakteru. Jasno je da nije u pitanju samo blesava glumica koja je pukom srećom donela nešto pravih kostima i koja sasvim slučajno odgovara ulozi, nego je to osoba koja ima nekakve namere. Kako film odmiče, sve je manje čitanja, sve više distorzije i komentara teksta, a uloge moći se menjaju sve bržim i luđim tempom.
Postavlja se pitanje o čemu je film, jasno je da se tu ne radi o teatru i audiciji. Je li u pitanju ogled o ratu polova, ogled o manipulaciji ili iskrena refleksija autorovog života? Kako film odmiče, sve je uvrnutiji i konfuzniji, nama je sve manje jasno kada glumci glume likove iz drame, a kada se bave dinamikom međusobnih odnosa.

I njima se mora odati priznanje. Oboje su savršeni i donose detaljne portrete svojih likova. Emanuelle Seigner igra barem tri-četiri varijante Vande i o svom veoma neobičnom i atipičnom liku nam pruža detaljnu i uverljivu sliku. Mathieu Almaric ima nešto manje posla, njegov lik je nešto pasivniji, možda čak i tipskiji (rasejani umetnik pod pritiskom), ali stoji u sjajnoj kombinaciji sa likom čiji tekst čita. Kako vreme odmiče, granice između njihovih podvojenih ličnosti postaju sve mutnije, ali film nikad ne klizi u farsu i otvoreni festival čudaštva.
Ono na šta treba posebno obratiti pažnju su neke od autorskih odluka koje Polanski donosi svesno i namerno. Prva od njih je koncepcija likova. Vanda kao tipična mlada “ništa posebno” glumica, Thomas kao istočnoevropski imigrant. Onda dolazi casting i tu nam je stari perverznjak podvalio jednu od okrutnijih šala. Emanuelle Seigner je rediteljeva žena i česta glumica u njegovim filmovima najčešće sa seksualnom i perverznom konotacijom. Mathieu Almaric što prirodno, što potencirano liči na Polanskog u mladim danima i donekle usvaja njegov manirizam nervoznog umetnika. Između njih dvoje se na sceni odvija seksualni power-play, ništa tu nije direktno, ali je svašta implicirano.

Polanski je čovek čija je biografija veoma nestandardna i veoma poznata. On je za svoj jedan život doživeo nešto što neki ljudi ne bi mogli za deset. Kao dečak je preživeo holokaust. Kao mladi umetnik je preživeo poljske komunističke cenzore i francuski institucionalni kultur-rasizam (iako je francuski državljanin rođenjem). Kao već etablirani umetnik preživeo je bizarno i monstruozno ubistvo svoje žene Sharon Tate. Kao autor jednog od krunskih filmova Novog Hollywooda upao je u aferu sa zavođenjem maloletnice i ta ga afera prati do tačke da mora da izbegava određene države sveta.
Najvažnije od svega, Polanski se nikada nije stideo da svoje autobiografske elemente uključi u svoje filmove. Macbeth (1971) sadrži jasne aluzije na Mansona i Sharon Tate. The Tennant (1976) je njegova lična horor-priča sa francuskom filmskom administracijom. The Ninth Gate opet aludira na okultno ubistvo. Carnage je verovatno izraz njegovih uverenja, da veruje jedino u pokolj. Sa Venus in Fur se možda obračunava sa svim ženama ovog sveta, što je malo verovatno, možda samo sa svojom ženom, a možda i sa svojom nemoći, senkom bivše moći. On govori kroz oba lika, nekad uvijeno, nekad veoma eksplicitno, pominje čak i zlostavljanje dece i otvoreno provocira reakciju kako od gledalaca, tako i od organa. (Njegovo poslednje robijanje bilo je u Švajcarskoj, kada je nekoliko meseci proveo u pritvoru za izručenje, ali na kraju nije bio izručen Sjedinjenim Državama, jer ni žrtva njegovog zlostavljanja ne želi da ima išta sa slučajem.)
Venus in Fur je film koji nije za svakoga i nije samo za jedno gledanje. Ovaj film je dokaz da Polanski ima šta da kaže i još uvek ume to da izrekne na inteligentan i intrigantan način. Ne treba zaboraviti da je on jedan od velikih autora, među poslednjima u svojoj generaciji. I to treba ceniti, a naročito treba ceniti kada nam takav autor pruži uvid u svoja razmišljanja o vrlo provokativnim temama.