10.9.14

Willow Creek


2013.
scenario i režija: Bobcat Goldthwait
uloge: Alexie Gilmore, Bryce Johnson

Bobcat Goldthwait je autor u usponu koji se proslavlja frenetičnim, uvrnutim i provokativnim komedijama. Zašto bi onda u jednom trenutku odlučio da napravi “no-budget” horor sa samo dvoje glumaca i to u već isfuranom i dozlaboga dosadnom “found footage” maniru, pa još i na isfuranu temu Bigfoota? Solidna pretpostavka bi bila da je Goldthwait, ako ne baš potpuni vernik, onda barem entuzijastični poštovalac mita.
Počinje veoma klasično: dvoje mladih ljudi, Jim (Johnson) i Kelly (Gilmore), dolazi u naslovni gradić prepun Bigfoot kič memorabilije, od murala na zidu, preko specijalizovane knjižare i spomenika folk monstrumu do ogromnih hamburgera. Oni su par na prekretnici u vezi, i cela ideja je Jimovo viđenje romantičnog vikenda. On je Mulder (vernik), a ona je Scully (skeptik), ali makar se nadaju solidnom provodu na vikendu u prirodi. Oboje su nekakvi kao hipsteri i ide im na živce industrija turizma koja se izgradila oko Bigfoota (postojao on ili ne). Jim snima amaterski dokumentarac, dobar je poznavalac opštih znanja, kao što je mutni i drmusavi film iz 1967. godine na kojem je navodno zabeležen i Bigfoot.
I prvi deo filma sjajno radi svoj posao kao dokumentarac o opsesiji mitom, od zaluđenosti do industrije turizma i zabave. Goldthwait tu pušta svoje glumce da se upuštaju u interakciju sa lokalnim stanovništvom, od kojih su neki “vernici”, neki muljatori i drmatori, a neki samo pokušavaju da zarade za život, verujući ili ne u mit. Neki će im čak dati i nešto korisnih saveta vezanih za negostoljubivu šumu koju moraju prepešačiti, a u kojoj obitavaju i medvedi i pume. Drugi će ih upozoravati da pokažu malo više poštovanja prema lokalcima i da se ne zajebavaju sa stvarima koje nisu za zajebanciju.
Jednom kad dođu u šumu, jasno je da će film uskoro skrenuti ka klasičnoj horor teritoriji. Ali Goldthwait pametno čeka svoje vreme. Prvo ćemo upoznati dinamiku dvoje protagonista, njihov odnos, ali i pomeranja u modernom shvatanju rodnih uloga. Osim toga što snima dokumentarac, o Jimu ne znamo ništa. Jedino što primećujemo je žar s kojim on pristupa ne samo temi nego i ideji o svom uspehu, cenjenosti i slavi. Vidi se da momak prosto voli da sluša svoj glas. Za Kelly znamo da pokušava na audicijama za reklame i da je za njenu karijeru važno da se preseli u Los Angeles. U modernom svetu muškarac nije nužno onaj od kojeg se očekuje da se pobrine za zajednicu, a pitanje je koliko su moderni muškarci spremni da žene preuzmu inicijativu.
Horor nastupa tek pred kraj. U jednom dugom i statičnom kadru Goldthwait nas izlaže atmosferi na pravi način: zvukom a ne slikom. Vidimo jedino preplašena lica naših protagonista, dok u pozadini čujemo ljudsku i neljudsku buku. Ta scena je, u horor pogledu, i najefektivnija u filmu. Jasno nam je da ćemo teško proći i bez monstruma, ali autor je diskretan po tom pitanju, videćemo tragove, možda i samog Bigfoota, ali ne na više od delića sekunde, ali biće nam jasno da je ipak tu negde u blizini.
Do pred kraj je sve u najboljem redu, glumci su više nego ležerni i sigurni u svojim ulogama, priroda nam se otkriva u lepoti i surovosti, a na Bigfoot fenomen gledamo iz perspektive turiste sa stavom i integritetom. Posebno treba pohvaliti retkost u “found footage” filmovima: često fiksiranu kameru koja snima iz normalnog ugla, kao i kameru iz ruke koju ne drži osoba koja pati od Parkinsonove bolesti ili nekakve neuroze, pa ne može održati mirnu ruku. Kamera se trese onoliko koliko mora, ne više od toga.
Willow Creek je školski primer za limitacije žanra. Da ne mora ispuniti žanrovske zahteve, verovatno da bi bio bolji i originalniji. Ovako, jasno nam je šta se mora desiti, ipak je to “found footage”. Autor to odlaže koliko može, ali nema hrabrosti da potpuno batali pravila i napravi nešto novo. Poslednjih desetak minuta su najslabiji deo filma i uspevaju da upropaste inače sasvim solidan utisak.