27.9.14

Deux jours, une nuit / Two Days, One Night

tekst preuzet sawww.fak.hr
2014.
scenario i režija: Jean-Pierre Dardenne, Luc Dardenne
uloge: Marion Cotillard, Fabrizio Rongione, Catherine Salée

Filmovi sa socijalnom tematikom su manje ili više uvek aktuelni i uvek u ponudi na art kino sceni. U krizna doba bave se aktuelno krizom, u vreme blagostanja upozoravaju na iskustva prethodnih kriza, ali i na manjkavosti naizgled savršenih sistema. Socijalni filmovi su uvek kocka – ako ih se nevešto napravi, mogu da zapilaju, dok su, sa druge strane, moguće sve zamke jeftinih i zapaljivih pamfleta.

Srećom, braća Dardenne su majstori socijalnih priča, jedni od retkih autora koji se mogu pohvaliti sa dve Zlatne palme u Cannesu, uz jedan Grand Prix žirija, nagradu za scenario i još nekoliko “manjih” nagrada (ništa u Cannesu nije malo, osim možda samog grada). Usporedivi su jedino sa Kenom Loachom u Velikoj Britaniji, sa kojim dele i dokumentarni pedigre i sklonost ka veritéu, biranju naturščika i nadolazećih glumaca za glavne uloge, te prikazivanju običnih ljudi u stresnim, ali ipak očekivanim situacijama koje čine život. Važnije od svega, njihove socijalne priče nisu površne niti zamorne, nema popovanja ni osuđivanja. Priče koje oni pričaju su ljudske barem koliko i socijalne, ako ne i više.
Takav je slučaj i sa Deux jours, une nuit. Festivalska putanja kreće od Cannesa preko Sydneya do Tellurida i Toronta, distribucija prvo u nekoliko evropskih zemalja, moguća trka za Globuse i Oscare (premda je Akademija neosetljiva na socijalu). Tema filma bi se mogla nazvati školskom socijalnom, radi se o sudbini jedne radnice. Izvedba bi se mogla nazvati očekivanom, film dotičnu prati kroz jedan vikend, naslovna dva dana i jednu noć. Bilo je, doduše, neke sumnje u iskrenost autora kada su za glavnu ulogu odabrali veliku zvezdu Marion Cotillard, ali ona je pre svega Glumica sa velikim G, tek onda zvezda. Konačan rezultan je jedan nimalo običan film, precizan u detaljima i razorno moćan kao celina.
Nema skoro nikakve ekspozicije, braća Dardenne nas odmah bacaju u vatru. Sandra (Cotillard) se budi iz popodnevne dremke i saznaje da je otpuštena sa posla u maloj fabrici solarnih panela. Saznajemo da je bila na dugom bolovanju, lečila se od depresije, naime, i da se ostalih 16-oro kolega snašlo i bez nje. Njima je postavljen izbor – ili će sačuvati njeno radno mesto ili će dobiti bonus od 1000 €. Pogađate – izabrali su novac. Na osnovu tehnikalije, Sandri je obećano ponovno glasanje i ona ima jedan vikend da ubedi kolege da se odreknu bonusa, a da ona ostane zaposlena. Dvoje prijatelja su već glasali za nju, na njoj je da ubedi još sedmoro. Opremljena podrškom svog muža Manua (Rongione) i kolegice Juliette (Salée), navučena na Xanax, sklona panici i očajanju, Sandra kreće na misiju ubeđivanja.
Štos je u tome što su njeni argumenti legitimni, ona je dobar radnik i još važnije, pristojno ljudsko biće, pride ima dvoje dece i kredit za kuću, pa joj je posao preko potreban. Međutim, i argumenti onih koji su glasali protiv su takođe ubedljivi, barem u većini slučajeva. Jedni preživljavaju sa jednom platom, drugi su se upravo razveli, treći imaju kredite za kuću, četvrti su relativno sveži na poslu, pa nisu stali na noge, peti su imigranti i svaki cent im znači, šesti se plaše osvete šefova, jer ako njeno dupe ne nastrada, možda će njihovo. Neki su, međutim, jednostavno sebični: nemaju oni ništa protiv Sandre, ali, eto, baš su planirali da nabudže auto ili promene nameštaj na terasi. Je li zaista 1000 € vredno života jedne osobe?
Tu dolazimo do prve teme ovog filma: Kako to da nema više solidarnosti? Posle Drugog svetskog rata smo (mi, Evropljani) uspeli da izgradimo socijalnu državu upravo na temelju solidarnosti. Tome su potpomogli i neki spoljni faktori, američka ekonomija je bila drugačije naravnana, a i postojala je realna pretnja komunističke revolucije, kako sa Istoka, tako i iz praznih želudaca radnika i usijanih glava studenata. Šta nam se dogodilo u međuvremenu? Kupili smo kuće  u predgrađu, po dva automobila i – osamili se. Pojam “naši bližnji” se odnosi samo na neposrednu familiju, nemamo pojma šta se dešava sa prvim susedima, kolegama s posla, prijateljima...
Ono što je znakovito u filmu je da nisu baš svi ljudi govna i da će nam neko ipak pomoći u nevolji. To će učiniti najpre oni koji sa nama dele našu nevolju, koji su jednako siromašni i očajni i koji se još uvek nisu potpuno odvojili od spoljnog sveta. Po pravilu, ljudi koje je Sandra uspela da ubedi su ljudi koji imaju i svojih finansijskih problema, ali shvataju vrednost zajednice, kao i to da bi ona isto tako podmetnula leđa kada bi se oni našli u procepu.
Druga važna stvar koju nam film pokazuje Sandrinim primerom je da su i patnja i stres dragoceno i neophodno iskustvo iz kojeg se učimo i iz kojeg rastemo u bolje, odlučnije i hrabrije ljude. Po tom pitanju je Deux jeurs, une nuit film o borbi gde su vojske, zmajeve i demone zamenile vojske nerazmišljajućih konzumerističkih zombija, korporativni zmajevi i naši unutrašnji demoni – strah, umor, stres, depresija.
Obratite pažnju na detalje. Ništa u ovom filmu nije slučajno. Marion Cotillard je lišena svakog glamura, bez šminke, u dve – tri majice i jednim pantalonama tokom celog filma (ima je u svakoj sceni). Njena kuća je tipična belgijska kuća, njen auto je star desetak godina. Obratite pažnju i na stanove i kuće njenih kolega, na njihovu odeću, automobile, vrećice od shoppinga. Sve to nam jasno, a opet dovoljno diskretno slika sliku današnje radničke (niže srednje) klase: u pauzi između “velikih” snova, na snazi je samo preživljavanje i ništa više od toga.
Druga grupa detalja su pozadine likova. O Sandri nešto još i sazajemo, što iz prvih utisaka, što iz vešto uklopljenih “lajni” teksta. O Manuu znamo daleko manje, šta radi, da je dobar otac i muž pun razumevanja, prava podrška svojoj ženi u nevolji. Kolegama koje Sandra treba da ubedi samo su implicirane pozadine, na osnovu njihovih imena, godina, životnih prostora uspevamo nepogrešivo pogoditi njihovo imovinsko stanje, njihove prioritete, stavove, pa čak i karakterne crte. U njihovoj podeli “za i protiv Sandre” se tek uz malo promišljanja može nazreti i kompleksna podeljenost belgijskog društva, klasna, macionalna, “lifestyle”. Ima tu malo stereotipije, ali ona je svedena na razumnu, neuvredljivu meru.
Ono što posebno treba istaći je upravo mera i takt na apsolutno svakom nivou u ovom filmu. Znamo da je Marion Cotillard jedna od najboljih svetskih glumica i da je sposobna za razne transformacije. Ovde kao da je gledamo ogoljenu, na rubu nervnog sloma. Ne možemo ne gajiti empatiju prema takvoj osobi. Braća Dardenne sa njenim likom veoma vešto izbegavaju zamku patetike, u koju bi neki drugi, manje odmereni i artikulirani autori, svakako upali. Primera radi, ona ne vuče decu sa sobom da bi izazvala samilost, a nije ni loša i sebična majka koja zbog svojih problema zapostavlja svoje najbliže. Isto tako, niti njene kolege (sa izuzetkom direktora i poslovođe) nisu nimalo karikaturalni, nego su ljudi sa kojima se možemo sresti na poslu ili na ulici.
Deux jours, une nuit je film koji nije lak za gledanje, ali svejedno ima onu magnetsku privlačnost. Uvodi nas u svoj svet, zapravo naš svet o kojem možda nismo razmišljali (nevolje se uvek dešavaju nekom drugom, dok ne zadese nas), stvara empatiju za svoje likove i polako nas razara. To nije nimalo prijatno iskustvo, ali je preko potrebno. Skoro savršen film.

No comments:

Post a Comment