9.9.14

Cuban Fury


2014.
režija: James Griffiths
scenario: Jon Brown, Nick Frost
uloge: Nick Frost, Rashida Jones, Chris O'Dowd, Olivia Colman, Ian McShane, Alexandra Roach, Rory Kinnear, Tim Plester, Kayman Novak

Naslov će vas možda zavesti, pa odmah razjasnimo par stvari: ovo nije jeftini Scarface klone, niti akcioni film u bilo kom pogledu. Naslov se odnosi na strastveni kubanski ples, salsu. Da, ovo je plesni film, nešto kao sportski film za devojčice u kojem frajer mora pobediti na plesnom takmičenju i osvojiti srce neke nedostižne cure. Više od toga, ovo je plesna komedija, pa će se, uz stereotipe preuzete iz sportskih i ljubavnih filmova, ponajviše oslanjati na stereotipe romantičnih komedija.
Obično ovakve filmove izbegavam u širokom luku. Ako mi je do plesnih filmova, eto ga Flashdance, eto ga Dirty Dancing. Ako mi je do parodije toga, neka ga Totally Awesome, više od toga mi ne treba. E, sad, šta me je privuklo da pogledam Cuban Fury? Prvo, u pitanju je britanski film, a oni znaju da naprave komediju, da budu dvosmisleni, cinični i bezobrazni, maskirani iza ravnodušnosti i začuđenosti. Drugo, ne samo da je britanski, nego je to projekat debeljka Nicka Frosta, stalnog člana postave Simona Pegga (Shaun of The Dead, Hot Fuzz, The World's End), te povremenog Peggovog ko-autora (Paul). Jednostavno rečeno, očekivao sam ironiju, pičvajz i zajebanciju sa sve obaveznim britanskim akcentima.
Od svega toga, jedino su britanski akcenti tu. Potencijal za pičvajz je sasečen u korenu, pošto je scenario klišeiziran do krajnjih granica. Slično važi i za ironiju. Zajebancija kako kome, meni se više činilo kao da mene tu zajebavaju.
Dakle, Bruce se kao klinac bavio latino plesom. Partnerka mu je bila njegova sestra Sam, a trener stari masni drkadžija Ron Parfitt (McShane). Posle incidenta sa grupom siledžija koji su ga zatekli u plesnom odelu i namlatili kao pičku, Bruce se nije pojavio na vežnom takmičenju i svoje cipelice je za uvek okačio o klin.
Bruce (Frost) sada ima preko 30 godina, debeo je kao svinja i na posao dolazi biciklom. Toliko je nisko na lestvici da ga ne zajebava samo kolega, kancelarijski alfa-mužjak Drew (O'Dowd), nego čak i portir (Steve Oram u kameo ulozi). Jedini prijatelji su mu njegova sestra (Colman) i obavezna dvojica površnih drugara od kojih je jedan oženjen, a drugi potpuni kreten. Stvari će se malo promeniti kada u priču uđe nova šefica, Julia (Jones), egzotična Amerikanka i pasionirana ljubiteljica salse.
Naravno da se za nju zakače i Bruce i Drew, te naravno da Drew pokušava da je osvoji svojim direktnim, mužjačkim pristupom. Jedina šansa koju debeli i neprivlačni Bruce ima je da ponovo uđe u plesačku formu, jer je možda bolje biti pička, a imati strast, nego biti debela amorfna masa koja pičke u životu neće videti.
To je to što se radnje tiče, dalje znate. Pogledali ste barem jednu romantičnu komediju i barem jedan plesni film. Ono što očekujem od komedije sa plesom je da me zabavi i nasmeje. Plesom me ne može fascinirati, to je jedan od onih sportova koji su zabavni kad ih igraš (makar i loše), ali imaju tendenciju da budu dosadni ako ih gledaš. Vešt reditelj će to ispeglati kompozicijom kadra i koreografijom ili se sa tim dobro izzezati (Silver Linings Playbook). James Griffiths nije takav reditelj, on je televizijski štancer, pa ovde nije neprijatno samo gledaocima, nego i statistima koji plešu.
Što se zabave i smeha tiče, i za to smo uglavnom izvisili. Da, Frostova debela persona je smešna i nešto od interakcije sa ostatkom ekipe izaziva neki lagani smešak. Fora sa kasetom je fina, iako se ne može nazvati uverljivom. Ali sve je to već milion puta viđeno i nimalo varirano. Likovi su tanki poput papira. Radnja je predvidljiva. Ironizacija postoji možda u pokušaju i to samo u nekoliko scena, uključujući ničim izazvani plesni obračun.
Jedna stvar je, međutim, zanimljiva. Sa pravilno tempiranom bioskopskom premijerom za Valentine's Day, zarada se meri u milionima. Neke mode jednostavno nikad ne prolaze.