18.9.14

Chef


2014.
scenario i režija: Jon Favreau
uloge: Jon Favreau, John Leguizamo, Sofia Vergara, Scarlett Johansson, Emjay Anthony, Bobby Cannavale, Dustin Hoffman, Oliver Platt, Amy Sedaris, Robert Downy Jr.

Ako moram da se etiketiram i opišem u jednoj reči, za sebe bih rekao da sam hedonista. Uživam u filmovima, ljubavi, vožnji kroz prijatni krajolik, dobroj muzici, prenosima vrhunskog sporta, piću i hrani. Što znači da će me film o bilo kojoj od mojih strasti privući. O ljubavi i seksu su snimili onoliko filmova, vožnja kao takva ima svoj posebni žanr, muzika i sport nisu nipošto izostavljeni, pa čak i različita pića imaju filmove koji ih slave. Međutim, vrlo je malo filmova o hrani i kulinarstvu, kao da je hrana nešto nepristojno, nekad snobovsko, a nekad primalno i primitivno. Ne računaju se po nekoliko lajni dijaloga o hamburgerima (Pulp Fiction) ili o italijanskom “fine diningu” (Goodfellas), kao ni dokumentarci o prehrambenoj industriji i štetnom učinku fast fooda na život i razvoj ili crtani filmovi za decu.
Chef je, mislim, prvi pravi film o hrani koji sam pogledao. Realno, kako se autori toga nisu setili ranije? Hrana je trend, hrana je moda, hrana je scena. Ona je deo našeg svakodnevnog života, ali ima i estetske i standarde kvaliteta. Kuvari su “celebrities”, svako od nas je čuo makar za nekoliko njih. Ne skidaju se s televizije, bilo u formi “običnih” emisija, bilo kao deo “reality” programa, a u naprednim zemljama postoji čitav niz novinarskih zanimanja vezanih za kulinarstvo, od specijalizovanih fotografa do ozbiljne kritike.

Chef nas pomalo uvodi u taj svet hrane i fame o hrani. Naš junak je Carl Casper (Favreau), cenjeni i poznati kuvar koji baš i ne uživa u svom poslu. Mislim, dobar je on, zna sve fore i fazone, radi u dobrom restoranu i okružen je ekipom koja ga poštuje kao šefa i vođu, ali stalno radi jedno te isto, iako bi rado probao nešto novo i pratio kulinarske trendove. Krivac za to je vlasnik restorana (Hoffman), ziheraš kome je više stalo do novca nego do statusa. Frka na poslu nastaje kada cenjeni kritičar Ramsey Michel (ime je vrlo očita asocijacija) napiše pogubnu kritiku Carlovog menija, iz čega se razvije obračun ove dvojice preko interneta. Odjednom, Carl je bez posla i bez love, pa pod hitno mora da pronađe novu inspiraciju. Ni na privatnom planu Carl nije baš ostvaren. Razveden je, sa sinom (Anthony) ima lošu do nikakvu komunikaciju. Bivša žena (Vergara) pokušava da mu pomogne koliko može, a to se ne čini puno.
Negde na pola filma rasturena familija se “vraća korenima”, u Miami, grad u kome se Carl proslavio kao kuvar. Carl tu pristaje na poslednju opciju da uzme kamionet sa hranom i od njega napravi putujući štand. Tu će film skrenuti na potpunu “feel-good” teritoriju poučne priče o pomirenju, novim veštinama i napretku. Otac i sin će krenuti zajedno na put i učiti jedan od drugoga, a društvo će im praviti Carlov veseli kolega koji je napustio dobar posao kako bi blejao sa svojim cenjenim šefom. Nije naročito realno, ali šta sad.

Ako ćemo iskreno, kada ne snima hranu i ne isfurava kulinarske teorije (ne želim smarati sa tim, u principu je nebitno), Chef je predvidljiv i prosečan filmčić, materijal za jedno gledanje i brzo zaboravljanje. Generalno, režija je solidna, montaža dinamična, muzika cool, hip i u duhu filma, prevladavaju latino ritmovi. Zapravo, nije nimalo čudno da je ovaj film osmislio i realizovao Jon Favreau, glumac, producent i reditelj koji je u Hollywoodu “izgubio strast” nakon dva Iron Mana i finansijske katastrofe sa Cowboys and Aliens, pa je rešio da se vrati svojim indie korenima, od kada datira i njegov scenario za Swingers. Chef je plitka i prvoloptaška metafora o prekretnici u karijeri koju čovek mora da napravi kada izgubi sebe u svom poslu.
Ono što popravlja utisak o filmu su glumci. Ima tu starih lisaca poput Hoffmana, ali i nešto mlađih poput Platta, Downeya i Scarlett Johansson koji su apsolutno perfektni u svojim malim cameo ulogama (Downey tu posebno iskače). Sofiji Vergari sjajno stoji uloga trofejne latino-ženske koja govori loš engleski da je pitanje koliko ona uopšte glumi. John Leguizamo sjajno sekundira kao mladi, veseli kuvar kome je dobra ekipa važnija od dobre love, a Emjay Anthony je sasvim uverljiv kao lagano iritantni klinac. Ali ovo je ipak Favreauov šou i vidi se da je on tu glavni, onako tetoviran, mečkasto debeo, obrastao u bradu, nervozan taman koliko treba.

Sa druge strane, film ima nekoliko krupnih mana. Prva od njih je žanrovska neujednačenost. Počinje kao drama o stresu i gušenju kreativnosti, da bi onda skrenuo u pravcu “feel-good” road movieja čiji dometi završavaju sa fotografijom lepom kao na razglednici. Kada film skrene u tom pravcu naprosto gubi negativce i tako ostaje sve do hollywoodskog “we're all friends here” završetka. Dobra stvar je, međutim, što je moralizacija lagana, a ne teška, popujuća i smarajuća, pa nam sve deluje nekako prirodno i opušteno.
Ono što me je od početka do kraja filma nerviralo je besomučni “product placement”. Nekako bih probavio da film pokušava da nam uvali bilo šta što ima veze sa temom, neke fancy sastojke poput prepeličjih jaja ili kobe govedine, kuhinjske aparate, šerpe, lonce, noževe, neku određenu kuhinju, neki recpet ili ideju da su kamioni – pokretni štandovi gotivna stvar. Ima i toga, ali veoma malo i diskretno. Ali su zato reklame za internet usluge nepodnošljive, a posebno nervira promocija Tweetera na glupi, nesuvisli i mislećem biću uvredljivo dosadni način.
Kada se to izuzme, Chef je prosečan, čak solidan film za opuštanje. Tema i poruka su tu, glumci su sjajno iskorišteni, film je prijatan oku i uhu. Ipak ne očekujte previše. Možda će vas film nadahnuti da odete u kuhinju i napravite dobru večeru, ali to su otprilike njegovi dometi. Da nije raritet sam po sebi (film o hrani i kuvanju), ne bi se ni po čemu izdvajao iz mase sličnih filmova. Ovako će, samo zbog raritetnosti teme (još uvek čekam Tasting Menu), ostati u sećanju duže nego što bi to inače bio slučaj.