15.9.14

A perdre la raison / Our Children


2012.
režija: Joachim Lafosse
scenario: Mathieu Reynaert, Thomas Bidegain, Joachim Lafosse
uloge: Emilie Dequenne, Tahar Rahim, Niels Arestrup

Čak i ako izuzmemo uvodnu scenu, flashforward spoiler nalik onom iz Amour, čak i ako tu scenu ne povežemo sa engleskim prevodom naslova, u filmu ima dovoljno znakova da se priča neće dobro završiti. Tu je atmosfera teskobe među uskim krugom likova i dramatična klasična muzika koja čini 90 % soundtracka. U filmu se to nigde ne spominje, ali priča je bazirana na istinitom događaju koji je potresao Belgiju – ubistvu petoro dece koje je počinila njihova majka. Takvi događaji znaju da odjeknu daleko, a ovaj po svojoj monstruoznosti lagano šije i crnu hroniku u balkanskoj žutoj štampi.
Srećom, ovo je više rekonstrukcija na bazi pretpostavki nego ekranizacija kroz doku-dramu. Upoznajemo mladi par, perspektivnog doktora marokanskog porekla Mounira (Rahim) i učiteljicu Murielle (Dequenne). Oni su strastveni i zaljubljeni i planiraju venčanje. Onda na scenu stupa Andre (Arestrup), stari doktor i Mounirov mentor koji za Mounira ima veći značaj nego njegova najbliža familija. Priroda njihovog odnosa nam nikako nije jasna. Da li su pederi? Da li je Andre samo mentor i stariji kolega, možda profesor sa fakulteta? Je li očinska figura ili poočim? Da li je Mounir u njihovom odnosu neki sirotan, post-kolonijalni rob koji duguje zahvalnost belom gospodaru i dobročinitelju.

U početku Mounir pokušava da se nekako oslobodi Andreovog sveprožimajućeg i kontrolirajućeg pritiska, dok Murielle razmišlja logičnije: Andre leži na parama i voljan je da pomogne, pa zašto ga ne istrpeti i iskoristiti tu ničim izazvanu dobrotu. Znamo iz filmova, a i iz života, da dobrota nikad nije ničim izazvana i da dolazi na naplatu.
Mladi par se venča, a Andre je kum. Svadba je mala, ali ukusna i interkulturna. Pojavljuje se Mounirova familija i Muriellina lagano trashy sestra. Odnosi su čudni i napeti. Otkrivamo da je Andre oženio Mounirovu sestru, ali da ne živi s njom, da je brak samo formalan radi vize. Otkrivamo i da Mounirov brat žarko želi da dođe u Belgiju, ali da mu je za to potreban brak. Politički usmereni kritičari već trljaju ruke i anticipiraju film o neo-kolonijalizmu, kultur-rasizmu i klasnim razlikama. I u pravu, ali samo delimično.

Nakon svadbe, film se zatvara u kuću, a kada u već čudnu domaću situaciju uleti i jedno po jedno dete, ukupno četvoro, teskoba raste do neizdrživosti. Film postaje veoma mračna studija karaktera i njihovih odnosa, a već fragmentarna struktura postaje još izlomljenija. Nije to stvar fluktuirajuće hronologije, ona je fiksirana i ide napred, ovde se radi o komadićima informacija koje se uklapaju u slagalicu.
Film menja fokus sa Mounira, osrednjeg do lošeg lekara ili socijalnog radnika (film nije baš precizan po tom pitanju) čija je jedina opcija da radi kao Andreov asistent u kućnoj ordinaciji, na Murielle i njenu sve veću teskobu, depresiju i umor. Gledamo je kako propada, sa svakim detetom sve više. Gotovo je sigurno da deca nisu razlog, barem ne jedini. I vidimo da se Andreova dobročinstva plaćaju slepom poslušnošću u njegovoj patrijarhalnoj diktaturi koja se ispoljava kroz “micro-management”, odnosno upravljanje svakom sitnicom. Mounir nema snage ni volje da mu se odupre, tako da je Murielle manje ili više sama u svojoj svakodnevnoj borbi.
Glumci su odabrani sjajno. Emilie Dequenne je karijeru započela kod braće Dardenne i to je kod nje razvilo sklonost ka glumi u zahtevnim, naturalistički intoniranim filmovima. Slabija glumica bi se polomila sa ovakvim emotivnim lukom kod lika, ali Emilie je naprosto sjajna. Niels Arestrup i Tahir Rahim su već imali uloge pasivno-agresivne očinske figure i pulena-početnika. Ovog puta je situacija drugačija nego u Un Prophete, ali njihov “casting” zajedno nije ni najmanje slučajan. To može biti “in character” šala koju su nam servirali scenaristi i reditelj, s obzirom da se najmanje jedan lik oseća kao u zatvoru, omaž tematski poptpuno različitom filmu, ali i priznanje činjenice da je Tahir Rahim majstor da odigra nesnađenost, a Niels Arestrup apsolutni gospodar pasivne agresivnosti bazirane na stvarnom ili izmišljenom autoritetu. 

Joachim Lafosse je značajno ime belgijskog filma, ali nema planetarnu slavu. Ponavljanje reči “Private” u njegovim ranijim filmovima može ukazivati i na političke stavove, ali se uglavnom bavi izvitoperenim odnosima između ljudi koji bi trebali biti bliski. Ti filmovi su atmosferični, svedeni na malo likova i lokacija i čine se veoma intimnim. Moguće je da se drži saveta poznatijih zemljaka, Dardennovih, da lični odnosi moraju stajati pre političkog ili socijalnog konteksta. A perdre de la raison je pravi primer za to.
Pomenuo sam atmosferu i ona dosta podseća na Virgin Suicides. Ona i nagoveštaji preuzimaju ceo film, iako postoji i nekakva radnja. To je dobro jer pušta glumce da briljiraju, i oni to čine iz scene u scenu. Međutim, otkrića su daleko od šokantnih, pa nam se čini da nijedan drugi ishod nije moguć. Our Children deluje kao dosta lakša varijanta u poređenju sa Miss Violence, filmom na sličnu temu familijarne disfunkcije. To ne znači da je loš film, samo da će ga se malo ko setiti za koju godinu.