17.9.14

Child of God


2013.
režija: James Franco
scenario: James Franco, Vince Jolivette
uloge: Scott Haze, Tim Blake Nelson, Jim Parrack, James Franco

James Franco poslednjih nekoliko godina samo što ne počne da iskače iz paštete. Igra u nekoliko filmova godišnje, barem dva režira, piše scenarije, priče, knjige, slika i puni novinske stupce sa seksualnim skandalima. Kada je neko tako hiperaktivan, a izuzetno dobar u tome što sve radi, možemo ga nazvati genijem. Kada je samo dobar, reći ćemo da je plodan autor. Kada je makar konfekcijski solidan, nazvaćemo ga velikim radnikom. Šta, međutim, reći kada je neko dobar glumac, ali nema nikakvog talenta za režiju, niti za pisanje scenarija, pa ni za čitanje teksta, a u sve to se besomučno gura? Reći ćemo da je pretenciozni megalomanski seronja i umišljena veličina.
Ova kvalifikacija se odnosi na Jamesa Franca. Gledao sam njegov autorski prvenac The Ape i to je bilo toliko amaterski i negledljivo da sam bio čvrsto uveren da ništa njegovo neću više pogledati. Boli Franca dupe za mene, on je u poslednje vreme rekonstruisao “iz glave” 40-minutnu obrisanu i zauvek izgubljenu scenu iz Friedkinovog filma Cruising i svoj uradak nazvao Interior, Leather Bar. Nakon toga se dohvatio američkih klasika i snimio Fauknerov As I Lay Dying, još jedna Fauknerova adaptacija (The Sound and The Fury) je upravo imala premijeru, u planu je još i biopic o Bukowskom. Red je, izgleda, došao i na Cormaca McCarthija. Pošto je Franco već solidno izvisio za adaptaciju novodobnog klasika Blood Meridian, odlučio se jeftinu, indie ekranizaciju ranog i čudno filmičnog romana Child of God.
Budimo pošteni, nije Cormac McCarthy jednostavan za adaptaciju. Istina, on dosta meša formu romana i drame, ali dosta često se oslanja na unutrašnje i spoljne monologe, menja perspektivu i sklon je dugim pasažima razmišljanja i filozofiranja na tragu refleksivne lirike. McCarthija treba znati pročitati, a to često ne zna ni on sam. The Counselor, za koji je McCarthy pisao scenario, je bio u startu propao pokušaj upravo zbog preteškog scenarija sa dugim, pseudo-mudrim replikama. Pročitati McCarthija i pretočiti ga u koherentan film je uspelo jedino braći Coen sa No Country for Old Men.
Child of God je roman podeljen u tri poglavlja, od kojih prvo iznosi anegdote o šumskom ludaku Lesteru Ballardu, čoveku koji živi u divljini mimo pravila i zakona od najranijeg detinjstva, kada ga je majka napustila, a otac se obesio. On krade sitnu živinu, nanosi štetu, lovi ptice i sukobljava se sa “civilizovanim” svetom. Druga dva poglavlja ga prate kroz njegovo dalje onečovečenje i izolaciju, njegovo sve dublje uranjanje u kriminal, ludilo i devijantno ponašanje sa sve silovanjem, nekrofilijom i ubistvima. Kao model za priču je poslužio Ed Gein, poznati američki serijski ubica iz “southern gothic” okruženja 50-ih godina.
Nepotrebno je reći, James Franco nije romanu prišao na pravi način. Ostavio je strukturu u tri poglavlja i naratore iz prvog, i sve to “pojačao” sa karticama sa McCarthijevim tekstom. Ostatak realizacije se svodi na nešto nalik ranoj “Dogmi 95”, forsiranim naturalizmom i mnogo praznog hoda. Lester Ballard (Scott Haze, čija je gluma jedina svetla tačka u filmu) se tako mlati po šumi, kenja i drka u kadru, vuče leševe i sa njima opšti. To bi možda pre X godina bilo šokantno, sada je samo neukusno. Scena koja o tome najbolje govori je scena u kojoj mu cure sline iz nosa, do tančina preneta iz romana. Ostali likovi, šerif (Nelson), njegov zamenik (Parrack) i vođa seoske rulje za linč (James Franco u vrlo neinspirativnoj ulozi) jedva da su prisutni u filmu i nikada nam nije jasna motivacija zašto su se baš navrzli na nesrećnog ludaka Ballarda.
Sigurno postoje i gori načini da se troši u Hollywoodu zarađeni novac nego ovakve amaterske ekranizacije klasika američke literature. Franco bi mogao postati zaštitno lice neke organizacije za skupljanje humanitarne pomoći, pudlica nekog diktatora ili ne-daj-bože usvajati siročad po svetu. Ali sigurno postoje i bolji hobiji, pa ako to baš mora biti neka umetnost, a ne klasici poput ekstremnih sportova, kurvi, pića i droge,  ne znam zašto je Franco ne podeli sa svojim prijateljima, a ne sa celim svetom. Child of God funkcioniše jedino kao loš primer, nekakva anti-ekranizacija. Ako je to bio umetnički stav, spreman sam da nađem poštovanja za to. Ali sve mi to smrdi na pretenciozni amaterizam u stilu Malog Đokice.