22.9.14

Hellion


2014.
scenario i režija: Kat Candler
uloge: Josh Wiggins, Aaron Paul, Juliette Lewis, Deke Garner, Dalton Sutton, Camron Owens, Dylan Cole

Postoji jedan trend u američkoj nezavisnoj kinematografiji da se snima i na festivale šalje dosta filmova o rasturenim, disfunkcionalnim familijama. Žrtve tih okolnosti su klinci, najčešće tinejdžeri, dovoljno odrasli da neće umreti od gladi ako ih se ostavi same, a opet nedovoljno odrasli da bi razumeli koncept odgovornosti za sebe, a naročito za druge. Drugi trend vezan za takve filmove je stavljanje radnje u bezvremenski kontekst (ili makar nejasan vremenski kontekst), mešavinu nekakvog sadašnjeg trenutka i autorske nostalgije. Jeff Nichols je to možda najpoetičnije isfurao u filmu Mud, a na tu foru se, manje naglašeno i bez neke velike poente, i Hellion, čiji je Nichols jedan od producenata.
U centru priče, od samog početka obojenog thrash-metal muzikom i ne tako bezazlenim vandalizmom, stoji jedan vrlo sjebani tinejdžer, reklo bi se momak bez šansi po imenu Jake (Wiggins). On većinu vremena provodi viseći sa ekipom jednako sjebanih momaka, ponekad vukući mlađeg brata, osetljivog Wessa (Garner) sa sobom u vandalske akcije. Jedino iole konstruktivno što Jake radi je “treniranje” motocrossa i želja da se time proslavi.
Jake i Wess, kao i njihovi drugari, rastu u sjebanom okruženju teksaške vukojebine. Njihov majka je već neko vreme pokojna, a otac Hollis (Paul) je često odsutan ili pijan, a uz to pritisnut dugovima oko kuće u navodno prosperitetnijem Galvestonu koja je stradala u nekoj vremenskoj neprilici. Kuća je bila san njegove pokojne žene, ali je sada taj san jako daleko, a Jake nimalo nije oduševljen tom idejom o preseljenju i početku iznova.

Uostalom, to je jedan od manjih i manje hitnih problema, jer Jake stalno upada u nevolje. Iz perspektive odraslih, on ima vražju sreću da umesto brutalnog popravnog doma “glavi” samo ispiranje mozga i uslovnu kaznu, ili da ostane pod očevim starateljstvom, a ne da ga pošalju u hraniteljsku familiju, ili čak to da njegov brat Wess bude premešten kod tetke Pam (Lewis), a ne definitivno oduzet ocu. Jake to ne vidi tako, a njegov bes se samo pojačava i pojačava. Nemoćan da bilo kako promeni situaciju, on postaje izgubljen i auto-destruktivan.
Na planu radnje, događa se mnogo toga i ne događa se ništa posebno. Hellion je film procesa i likova, a ne neke izrazite akcije. Promena na protagonisti je postepena, nesvesna, možda čak i neiskrena, koliko da se nekakvim autoritetima baci prašina u oči. Promena na Hollisu je ili neiskreno foliranje ili stvarna nemoć da nešto zaista korenito promeni. Uostalom, Hollis je manje ili više samo odrasla slika Jakea, slika njegove budućnosti, pošto i on provodi svoje vreme sa svojim pijanim, nezrelim, sjebanim drugarima. Nije on nikakva pijana svinja koja zanemaruje svoje klince, on ih voli, ali nije u stanju da se brine o njima, a čini se ni o sebi. Viđali smo već takve likove i takve priče, ali ovde su veoma pažljivo i detaljno oslikani, kao i dinamika njihovog međusobnog odnosa. Film gađa na emocije i uglavnom pogađa.
Gluma je blizu perfektne. Aaron Paul je glumac sposoban na svašta sa pravim materijalom i pravim vođenjem. Njegov portret Hollisa je više nego uverljiv. Juliette Lewis nam donosi jednu od svojih atipičnih uloga. Ona se proslavila kao ludača i trashy ženska, ali ovde je sasvim smirena i sigurna, možda čak i hladna, skoro pa jedina normalna u okolini nenormalnih i živčanih. Josh Wiggins je debitant i apsolutno otkrovenje. Jake je uloga za Tya Sheridana, ali Kat Candler je pravilno procenila da bi to možda bilo kontraproduktivno posle Muda i Joea, pa je ulogu poverila Wigginsu koji je toliko ležeran da se prosto gubi granica između ličnosti i lika. I ostali klinci su naturščici, imaju možda malo lakše zadatke, ali svoje likove pravilno intoniraju.

Režija i scenario su vrlo dobri, autorske odluke su najčešće potkrepljene, a one koje deluju slučajno nisu opterećujuće. U tome dosta pomaže poprilično efektna kamera (više kad hvata okolinu, nego kad hvata likove – prokleti “shaky-cam”) i neobično žestok soundtrack koji se čini kao da je iz drugog vremena, ali sjajno pogađa emocionalnu sliku i nesigurnosti tih klinaca maskirane agresijom. Jedini nedostatak se može naći u pomalo tipski i nespretno napisanom trećem činu, kulminacija je malo isforsirana, a sporna scena dolazi nekako iznenada i bez potrebne razrade. Radnja preuzima primat nad uverljivošću likova i to postiže određeni emotivni efekat, posebno na kraju, ali nisam siguran da je ta izmena u tempu bila potrebna, a posebno da li je bila dobro izvedena.
Mada, sa druge strane, indicije i najave da će se to dogoditi su prisutne u celom filmu. Naprosto, tu je previše agresije i ona se samo gradualno podiže kako film odmiče. Frustracija jednako tako. Nasilje i beznađe su sveprisutni. U tom pogledu me je film malo asocirao na gruzijski In Bloom, ali Hellion je dosta direktniji, reklo bi se “američkiji”: kada se pojavi oružje, nestaje svaka sumnja da će do kraja biti upotrbljeno.
I pored sitnih nedostataka i nedoslednosti, Hellion sjajno funkcioniše kao studija karaktera, ali i kao svedok našeg vremena. Preporuka ljubiteljima indie drama, kao i ljubiteljima Metallice i Slayera. Odlično paše uz vandalizam.