1.9.14

Life Itself


2014.
scenario i režija: Steve James (po motivima autobiografije Life Itself Rogera Eberta)

Danas se navršava tačno godinu dana od prvog posta na ovom blogu. Bila je to luda godina furioznog tempa, a vaš filmski kritičar se premeštao iz svoje udobne fotelje preko filmskih festivala širom bivše domovine do dalekih otoka, kampova i visokih planina sa limitiranom internet-vezom sa svetom filma. Koncept jednog filma dnevno je zaživeo i tu je da ostane, ma koliko to ponekad bilo naporno i zahtevno. Dragi čitaoci, srećna nam prva godišnjica i nastavljamo tempom kojim smo započeli. Promene su moguće samo na bolje, luđe i furioznije.
Ima nepunih 18 meseci kako je naš svet zapustio Roger Ebert, dobri duh grada Chicaga i dobri duh filmske kritike. Taj čovek je bio u stanju da otkuca kritiku u roku od pola sata, vodi televizijsku emisiju, posećuje festivale i čak osnuje jedan koji nosi njegovo ime, piše memoarske beleške, promovira mlade autore snagom svog ugleda, dopisuje se sa filmskim kritičarima širom sveta i među prvima prihvati internet kao novu platformu za objavljivanje. Malo li je za jedan život? Pa makar to bio život ispunjen usponima i padovima, alkoholom, smrću prijatelja i konačno rakom koji mu je onemogućio da konzumira hranu, kreće se, pa čak i da govori. Jednako tako, taj život ga je nagradio sa dobrim i dragim ljudima koji su bili oko njega: ženom Chaz, filmašima, kolegama novinarima i kritičarima, društvom iz birtije.
Na moju veliku žalost, nisam imao prilike da upoznam Rogera, čak ni da razmenim mail sa njim. To je jedna od dve stvari koje prosto moram prežaliti, a ne znam mogu li (druga je slušanje Pink Floyda uživo, što je takođe nemoguće usled smrti Ricka Wrighta). Ipak ovaj tekst nije odabran slučajno baš za godišnjicu i nije slučajno napisan u ovom, nešto ličnijem tonu od onog na koji ste se navikli.
Iako Roger Ebert nije znao za mene, ja sam vrlo dobro znao za njega. Upoznao sam se s njegovim radom negde ranih 2000-ih, čitajući kritike na sajtu Rotten Tomatoes. Za svaki film koji mi je dopao šaka i o kojem sam hteo nešto da pročitam, Roger je imao kritiku. Moje oslanjanje na njega se produbilo u periodu kada sam pisao diplomski i shvatio da je on objavio sve svoje kritike na internetu, a počeo je da ih piše baš 1967, godine kada je iz hollywoodske zvezdane prašine eksplodirao Novi Hollywood, tema mog diplomskog rada i najfascinantniji filmski period u američkom filmu. I posle toga sam nastavio da pratim šta bi Roger pisao o nekom filmu, ali tada sam već išao sa namerom da pročitam šta je baš on napisao. Nismo se uvek slagali u oceni, ipak smo samo ljudi, subjektivni, ali Roger Ebert je bio takav majstor pera, stila i bistre logike da sam njegov stav morao da uvažim čak i kad se ne slažemo. I baš zbog toga je presudno uticao na moj stil pisanja, gledanja na film kao umetnost, ali i na gledanje svakog pojedinačnog filma.
Malo više od godinu dana po svojoj smrti, Roger Ebert je dobio i dokumentarac o sebi, svom životu i radu. U pitanju je ekranizacija njegove autobiografije Life Itself, knjige napisane onako uzgred, u pauzama borbe sa rakom i svakodnevnih aktivnosti. Autor filma Steve James jedan je od Ebertovih pulena, dokumentarista čije je radove Ebert prvi primetio i pomogao mu da se domogne Sundance festivala. James ga je posećivao u bolnici, ubacio nešto neprijatne dnevne rutine, dok su većinu razgovora obavljali preko maila.
Sam dokumentarac neću puno spoilati, odgovorno tvrdim da će biti zanimljiv svakom ko poznaje Ebertov rad. Reći ću samo da je u pitanju kombinacija pristupa, od šetnje kroz istoriju novinarstva i televizije, a posebno filmske kritike, preko klasičnog biografskog pristupa do izleta u “talking head” teritoriju u kojoj Jamesovi gosti, a Ebertovi prijatelji, govore o pojedinim aspektima života ovog velikog čoveka. Tu ćemo videti Rogerove kolege – kritičare, čak i one sa kojima je znao ulaziti u rasprave, filmske autore Martina Scorsesea i Wernera Herzoga, Rogerovu familiju, prijatelje, urednike i pulene. Film se bavi raznim periodima Rogerovog života i rada, od studija u rodnoj Urbani, preko divljih noći natopljenih alkoholom po barovima Chicaga, do svetske slave koju je emisija At The Movies stekla i odnosa koju su Roger Ebert i njegov rival, kolega i prijatelj Gene Siskel gajili. Na kraju, ovo je i film o bolesti i smrti, prvo Siskelovoj, a onda i Ebertovoj.
Life Itself je i pored toga film koji slavi jedan život, i to kakav život. I mislim da je to pravi film da obeležim jedan važan jubilej, prvu godišnjicu svog javnog kritičarskog rada. Čitamo se dalje, u godinama koje dolaze.