6.9.14

Noah


2014.
režija: Darren Aronofsky
scenario: Darren Aronofsky, Ari Handel
uloge: Russell Crowe, Jennifer Connelly, Ray Winstone, Anthony Hopkins, Emma Watson, Logan Lerman, Douglas Booth, Leo McHugh Carrol

Noah je film koji je uzburkao more (pun intended) i to uglavnom iz pogrešnih razloga. O njemu su donošeni vrednosti sudovi na osnovu sporednih stvari, često i bez makar letimičnog gledanja filma, da ne govorimo o nekakvoj ozbiljnoj analizi. Zabranjen je u nekolicini muslimanskih zemalja, a hrišćanski fundamentalisti su se digli na noge da se slično dogodi i u Americi. Rezultati na blagajnama su ostali ispod očekivanja, bez obzira na gotovo jednoglasno dobre kritike, u Americi nije dostignut budžet, ali su u pomoć priskočila liberalnija evropska i azijska tržišta.
Noah je pre svega film za analizu u nekoliko pravaca. Prvo i osnovno, Noah je izuzetak u karijeri Darrena Aronofskog, njegov jedini punokrvni “blockbuster”, snimljen uz ogromnu pomoć studija i pod budnom studijskom kontrolom. U tom smislu se može porediti jedino sa The Fountain (2006), koji je Aronofsky snimio sa punom autorskom slobodom, ali je film bio izmasakriran u post-produkciji i na kraju pukao na “box office”-u. Sada je Aronofsky igrao pametnije, udovoljio je studijskoj potrebi za spektaklom, ali je uspeo da održi logiku nezavisnog art filma.

Drugi izuzetak je po pitanju konačnog ishoda filma. Noah se, kao i svi prethodni filmovi Darrena Aronofskog, bavi večnom borbom čoveka protiv apsoluta. U Pi je apsolut “božji” broj koji protagonistu dovodi do ludila. U Requiem for a Dream je to metaforični “zmaj”, ultimativni “high” koji heroinski ovisnici jure, a ne mogu da ga uhvate. U The Fountain je to besmrtnost koja nam jednostavno nije data. The Wrestler i Black Swan su svaki na svoj način filmovi o odnosu ličnosti i lika, gde ličnost opsednuta likom na kraju gubi. U Noah, čovek na kraju pobeđuje. Pojavno, on pobeđuje iskušenja, ali zapravo pobeđuje samog sebe i svoja tvrda uverenja.
Istini za volju, ja nisam fan Aronofskog, čak suprotno. Njegova simbolika mi je prvoloptaška, a mudrost koju on podvaljuje banalna. Kritika ga obožava, ali ja ne uspevam da uvidim njegovu genijalnost. Pi je bio hvale vredan i dosta zreo “no budget” debi, ali ništa više od toga. Requiem for a Dream je u suštini popovanje i pilanje po jednim te istim temama koje su toliko puta ispričane da su nove i šokantne samo najgorim malograđanima. The Fountain je bio i ostao priličan preserans. The Wrestler je spasen zahvaljujući genijalnosti glavnog glumca. Black Swan je u suštini banalan film o pritisku i tremi.
Ni Noah mi se nije naročito dojmio. Počnimo od priče koja je sama po sebi “spoiler” svakom ko se u životu susreo sa Biblijom ili makar sa crtanim filmovima na biblijske teme. Potop, koji dolazi pri kraju knjige Postanja, standardni je mit kako u tri monoteističke religije s Bliskog Istoka, tako i u drugim paganskim religijama sa istih teritorija. Sve se to da prepričati u jednoj rečenici: tip dobije upozorenje od Boga (ili bogova, svejedno) da će isti potopiti svet jer je čovečanstvo odlutalo sa njegove zacrtane linije i dotičnom pravedniku daje zadatak da skupi po jedan par svake životinjske vrste, te sagradi brod na kojem će ih sačuvati (zajedno sa svojoj familijom) u svrhu razmnožavanja i repopulacije “re-boot” verzije Zemlje. Davno je to bilo, pre bilo kakvih zapisanih znanja o zoologiji i antropologiji, pa razmnožavanje tu nije naročito precizno objašnjeno, a o znanjima o uticaju incesta na genetski “pool” tek nema ni govora... Digresija, ali važna radi isticanja potrebe za shvatanjem “svetih spisa” u metaforičkom, a ne doslovnom obliku.

Pitanje svih pitanje je kako jednu složenu rečenicu razvući na film od preko 2 sata trajanja i da li je to uopšte moguće, te da li to iziskuje već viđena rešenja i dosadne stereotipne kadrove frajera koji tovari kozu i jarca na brod ili se bori da utera velikog slona u tesan kavez. Odgovorio bih potvrdno, svakako je moguće. Aronofsky tu koristi kombinaciju pristupa, od vrlo slobodnog tumačenja Biblije (što je zapravo poprilično bled argument – zašto Noah ne bi bio lik iz Talmuda), preko slika Velikog praska, šetnje napred-nazad kroz ranija poglavlja do “punjenja” minutaže spektaklom i intervencijom u tekstu kako bi se negativac nekako domogao broda. Ni sam Noah nije baš lik iz “svetih” spisa, on je čovek kojeg muče problemi modernog doba.
Na početku filma to je nešto što bi se moglo prevesti kao ekologija, odnosno dilema da li mi definitivno uništavamo Majku Zemlju, naš jedini dom. U filmu je to objašnjeno na način da je Noah jedan od retkih potomaka Setha, trećeg (i dobrog) sina Adama i Eve, dok je većina ostalih ljudi iz Cainove loze. Cainovi potomci su uz pomoć “Posmatrača” (Nephilimi u Talmudu) izgradili preduzetnu civilizaciju koja je na kraju iscrpela zemlju i za sobom ostavila pustoš. Noah i njegov klan su sakupljači bobica, žvakači korenja, i eko-svesni vegetarijanci. Sukob među njima je neminovan, a Nephilimi (džinovski kameni golemi kojima su glasove dali Nick Nolte, Mark Margolis i Frank Langiela) tu služe za “blockbuster” efekte na tragu Transformersa.
Kada konačno brod bude spreman i u pokretu za onih biblijskih 40 dana i 40 noći kiše, eko-tematika ustupa mesto psihologiji. Prvo, tu je percepcija vizije od Boga poslate koju Noah shvata suviše doslovno, do tačke da je spreman da žrtvuje sebe i svoju familiju dobrih i pristojnih ljudi zato što je uveren u iskvarenost čovečanstva. Vrhunac te unutrašnje borbe se tiče njegove dece i unuka. Druga dilema je ona univerzalna: šta znači biti čovek? Katalizator za nju je negativac, Cainov potomak, ufuran na brod. Treći i najkraći deo filma, anti-klimaks na kraju, bavi se krivicom preživelog i tesno je povezan sa događanjima na brodu.

Jasno nam je da su tu otvorene teme koje nisu baš filmične, a naročito nisu filmične u uskim okvirima “blockbustera” za najširu publiku. Realizacija toga nije naročito spretna i smislena, ali je zato vizuelno efektna. Aronofsky je tip autora koji redovno poseže za efektnim rešenjima na vizuelnom nivou, kratkim kadrovima i brzom, asocijativnom montažom. Vizije koje Noah doživljava su efektne, kao i pretresanje knjige postanja.
Što se tiče glumaca, Russell Crowe je više nego sposoban da naslovnu ulogu iznese u svom pouzdanom maniru iz perioda kada je bio zvezda hollywoodskih hitova. Ostali su, nažalost, sa svojim likovima prilično prikraćeni. Jennifer Connelly kao njegova žena i Logan Lerman, Douglas Booth i Leo McHugh Caroll kao njihova deca su uglavnom pasivni likovi. Anthony Hopkins ima zanimljivu, iako poprilično nezahtevnu epizodu kao deda Methusaleh. Ray Winstone je sposoban da dobro odigra negativca, ali njegovom liku fali smisla. Emma Watson, jedna od najvećih glumačkih nada, ostaje nedovoljno iskorišćena kao usvojena kćerka Ila.
Na kraju, Noah je sasvim polovičan film koji puno toga započinje i uglavnom ostaje nedorečen i površan. Ostaće upamćen kao komad trivije, prvi film Darrena Aronofskog snimljen sa ogromnim budžetom i u studijskom sistemu. Možda mu glavešine sledeći put povere nekog Marvela ili Bonda, ko zna? Ipak, sve što sam napisao uzmite sa rezervom, meni Aronofsky prosto ne leži, to je stvar utiska i ukusa. Pogledajte i prosudite sami, možda vidite ono što ja nisam. Ja sam ga ipak gledao po potopskom pljusku, mesecima posle aktuelnosti bilo kakve debate o filmu.