19.6.15

5 Flights Up


2014.
režija: Richard Loncraine
scenario: Charlie Peters (po romanu Heroic Measures Jill Ciment)
uloge: Morgan Freeman, Diane Keaton, Cynthia Nixon, Carrie Preston, Claire van der Boom, Korey Jackson

Igrom slučaja sam nabasao na članak o hipsterima na nekom portalčiću. Članak nije bio nešto i u suštini je samo zagrebao površinu, ponudio par zanimljivih uglova gledanja, ali takođe i promašio neke definicije. Sve u svemu, ništa posebno, klasično blogersko piskaranje osobe koja nije nikakav stručnjak o datoj temi. Zanimljivo je, međutim, da je to bio prvi člančić tog tipa na našem jeziku koji dovodi u vezu (ma koliko površno i neistraženo) hipstere i džentrifikaciju. Ta dva pojma su povezana još od vremena kad je džentrifikacija iz očaja probavana po New Yorku i Londonu i dok su se hipsteri zvali nekim drugim imenom, ali u našim krajevima se na hipstere krajnje površno gleda kao na “one likove sa viškom love”, a za džentrifikaciju puk verovatno misli da je nekakva psovka.
Film 5 Flights Up bavi se onime što dolazi posle džentrifikacije i ljudima koje niko o njoj ništa nije pitao, koji su možda njome profitirali, ali koji možda ne žele da imaju veze sa celom tom gungulom. Oni su, dakle, penzioneri koji su u svojoj mladosti kupili jeftin stan na potkrovlju zgrade bez lifta u lošem, radničkom kraju, u ovom slučaju Brooklynu. Alex (Freeman) je slikar koji se nikada nije probio u prvu ligu, a Ruth (Keaton) je bivša učiteljica, žive sami sa psom (takođe starim) i svakako nisu ništa mlađi iz godine u godinu, pa im pentranje postaje problematično. Pozitivna strana džentrifikacije je to da njihov stan kupljen za nekoliko hiljada dolara sada vredi oko milion. Negativna je, pak, to da u svom sada hipsterskom cool kraju neće naći ništa za sebe i moraju da idu negde drugde i da će ih to takođe koštati. Čak ni selidba na Manhattan u zgradu sa liftom možda nije idealna opcija za nekog ko je navikao da gleda na Brooklynski Most. U svakom slučaju, operacija zamene stana košta vremena i živaca čak i kad ste u plusu finansijski.
To podrazumeva nećakinju – agenticu za nekretnine (Cynthia Nixon koja je iritantna taman koliko treba), pokazivanje stana gomili frikova (tipičnih newyorških tipova) na defileu kroz njega, biranje kupca, rat ponudama, zvonjavu telefona i generalno metež. Treba li napominjati da su naši seniori džangrizavi, odnosno Alex je, a Ruth uliva ničim izazvani fingirani optimizam da sakrije koliko joj sve to ide na živce. Kao dodatni bonus u igri za opasne ajkule u malom bazenu, tu je panika sa teroristom iz Uzbekistana koji će se možda razneti nasred mosta, a možda i neće, ali će svakako uplivati na cenu stana tih nekoliko dana. A, da, i pas, odnosno preslatka kujica po imenu Dorothy je bolesna i hitno joj je potrebna skupa operacija, a veterinar samo gleda kako da kasira. Surov je taj svet.
Sa pozitivne strane, dijalozi Charlieja Petersa su odlični, britki i humoristični čak i kad je karakterizacija likova tipična. Ostatak scenarija je ispod tog nivoa, a adaptacija izvornog romana je u velikoj meri šlampava. Verovatno da pozadinska priča naših simpatičnih matoraca u romanu izgleda smislenije, ali ovde je svedena na politički korektni “filler” (međurasni par u Brooklynu 70-ih, bilo im je teško i nisu bili prihvaćeni) za popunjavanje vremena. Sličan problem imamo i sa psom. Dorothy je možda preslatka, ali ne stižemo da je upoznamo pre nego što se razbolela, pa je upitno možemo li se povezati s njom na pravi način. Najveću štetu trpi pod-zaplet sa teroristom jer oduzima previše vremena da bi podvukao koliko je tržište nekretnina u New Yorku klizav i zeznut posao, a opet nije dovoljno razrađen da bi poslužio više od toga.
Izbor glumaca je odličan. Morgan Freeman je raspoložen kao džangrizavi, ali duhoviti penzioner sa daškom mudrosti, a Diane Keaton je jednostavno pravi izbor za ulogu živahne i optimistične newyorške starije gospođe. I izbor glumaca za mlađe verzije njih u nekoliko flashbackova je apsolutno sjajan. Korey Jackson liči na nekog ko bi mogao biti mladi Morgan Freeman, ali Claire van der Boom sjajno “skida” čak i najsitnije manirizme mlade Diane Keaton, recimo iz Annie Hall perioda. Zajedno sa njima, imamo i celu galeriju epizodista koji su svakako koloritni, ali često postaju karikaturalni, poput starmale devojčice koja se pojavljuje u svim stanovima kao i Alex (je li ona plod njegove mašte i staračke demencije, pitamo se), te njene majke koja opsesivno spava po tuđim krevetima i ostalim čudacima koji gledaju stanove ali ih ne kupuju.
Na kraju, 5 Flights Up je film koji se bavi standardnim temama i stvarima o kojima dosta znamo iz filmova: nekretninama, starenjem i svetom koji se menja brže nego što mi možemo to ispratiti. Bilo je drugih filmova na ovu temu, ozbiljnijih ili smešnijih. Logično poređenje je skorašnji Love is Strange. 5 Flights Up je uglavnom korektan film koji možete pogledati bez bojazni da ćete se smoriti. Naravno, mogao je i biti bolji, za to je čak bilo i prostora i sugerirano je u knjizi. Opet, nije loš. Samo nemojte očekivati previše. Tako sam se zeznuo sa Love is Strange. Onda 5 Flights Up dođe kao nekakva “light” varijanta.